Dvadeset godina „Kandži“

Poslušao sam ga i dobivši finalni rukopis, osećaj da sam napisao nešto neponovljivo, bio je nepodnošljiv.

Nepodnošljiv, zato što je Narodna knjiga bila put u nevidljivost mladih autora. Moja prva tri romana, složena među paucima u dnu poslednje police u knjižari, niko nije kupovao.

Radivoje Mikić nije mi se javljao sa završnom ocenom rukopisa. Usrali su se od tolikog pljuvanja po Miloševiću, zaključio sam.

Osim Mikićevog ćutanja i potencijalne cenzure, bio sam siguran da će roman doživeti sudbinu prethodnih
Sedeo sam u „Poslednjoj šansi“, sa Anom Rodić i kukao. Rekla je: „Pozovi Tanju Petrović, urednicu Samizdata B92. Ona je čudo“ Najavila me je

Tanji i narednog dana, u prostorijama Samizdata, dočekala me je mlada, lepa, vesela i spremna na obračun sa književnom scenom.

Želja da napustim Narodnu knjigu bila je dovoljna za načelni dogovor, a te večeri, pročitavši knjigu, rekla je sutra potpisujemo ugovor.
Skupio sam hrabrost da pozovem Radivoja Mikića.

„Zaturio sam negde vaš broj, knjiga ide, bez brige.“

Profesor Mikić je stajao iza moja prva tri romana i bio sam na pragu „oceubistva“. „Profesore, knjiga ide, ali u Samizdat.“

„Samizdat je jedva primetan“, zavapio je. „Radio i TV su im vrlo primetni, bez brige.“ „Mislim da pravite sudbonosnu grešku“.

Zvezda Narodne knjige, Vanja Bulić, te Nebojša Jevrić, moj književni uzor, bili su ljuti. Koji nezahvalnik iz najvećeg izdavača prelazi u marginalnu kuću.

Verovao sam da radim pravu stvar i poručio im da imaju poverenja u moju procenu.

Miličko Mijović, gazda Narodne knjige, je u Šafarikovoj, dočekivao grešnike i odlučivao o njihovoj sudbini.

Pričalo se da je umeo da upriliči lomljenje ruku ili pucanj u kolena. Rekao sam, tiho: „Gospodine Miličko, idem u Samizdat B92 s novim romanom“.

Ćutao je nekoliko trenutaka, verovatno me zamišljajući na štakama ili bez glave, a onda je dreknuo: „Idi u Batajnicu, posvoje usrane knjige, prodaj ih i plati nam troškove štampanja.“

Pokupio sam nekoliko stotina knjiga i prodavao ih preko privatnog distributera, ali i preko interneta.

Tanja me je više puta pitala da li si lud, dokle ćeš da se ponižavaš, ali ja sam se držao naredbe i prodavao ih narednih godinu dana, kada su „Kandže“ već dobile „Zlatni bestseler“ kao jedna od najprodavaijih knjiga u 2004 i „Kočićevo pero“, 2005.

Pre hepienda, prvog oktobra, na moj rođendan, Veran Matić je u prostorije Samizdata doneo tortu i isekao prvo parče.

Do danas, prodato je preko trideset hiljada primeraka, a na sajmu 2006. Miličko i Radivoje Mikić priznali su da su pogrešili.

Odavno više nema Tanje, ni Milička, svi polako ali sigurno umiremo, a „Kandže“ žive večno.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.