EBVH 2: Čizme

Nikada nisam mogao da spavam preko dana, a sada je bilo ili preko dana ili nikako, jer sam pešačio po mraku. Sunce beše na sred neba, te počupah lišće s jedne bukve i turih ga na oči, kako bi ih prevario da je noć, ali nije išlo.

Ležao sam i zamišljao zvezde na noćnom nebu, brojao sam Strikanove ovce, bilo ih je tačno dvadeset sedam u stadu kada sam ih kao dete izvodio na ispašu, ali Strikan već petnaestu godinu nije bio na ovom svetu, a ovce… jamačno ni one nisu postojale, osim u mom sećanju i sve to zajedno nije pomagalo u prizivanju sna. Strikan, ovce, Strikan, ovce, rat jedan, rat drugi, otac, majka, sve mi se uskomešalo, pa sam posle trećeg prebrojavanja ovaca, sa sve bukvinim lišćem preko nosa i očiju, bio budniji nego pola sata ranije.

Malo je to ovaca. Možda je trebalo tuđe ovce da brojim. Da izmislim neke tamo ovce, pedeset ovaca, pa jedan rundavi ovan, koji, kad mu je loš dan, kidiše i na čobanina, barem dve crne, Strikan je imao jednu crnu, Crnka se zvala i vidiš, ne vredi, sve me vraća na Strikana i detinjstvo, kakve god ovce da mi dođu pred sklopljene oči.

Predveče zapuca mauzerka, podaleko odatle, južno. Bam! Samo jedanput. Ali, mauzerka. Znam joj zvuk, još uvek mi zveče uši od naše jalove pucnjave na Švabe u aprilu. Ko zna šta je. Možda se neko ubio. Možda je neko ubio bolesno tele. Al, kud ćeš mauzerkom na tele, crni sine? Možda su nekoga ubili. Ko zna ko i ko zna koga. Švaba nije. Možda Ljotićevac. Nekog komunistu. Ili nekog od naših. Crna vremena, a biće još crnja. I aj ti spavaj sad, Velislave Dragojeviću, rezervni pešadijski poručniče Jugoslovenske vojske. Kurac.

Sačekah tako budan i uzvrpoljen da sunce zađe i pođoh, iako je još uvek bio dan. Nisam imao na sebi ništa što bi me odalo, pušku i uniformu sam ostavio u odredu, na pregovore sam išao u jedinom odelu koje sam uspeo da sklepam, gore crni sakov za sahrane, nosio sam ga i ocu i majci i Strikanu i ćopavom Ljubiši i svakome ko je umro, ispod bela košulja, za svadbe, dve ukupno, malome Risti Bogoljubovom, 1934 i ne tako malome Đorđu Vidojevom, pred sam rat, zato mi je i bila pri ruci.

Dole suknene pantole, da me jebeš što sam nji’ navuko, valjda da ne izgledam kao grobljanski kicoš koji je krenuo na svadbu, nego aj’ malo i nešto seljačko, da se uklopim u okoliš. I na noge, e vidiš tu bih se zajebao šta god da sam turio, vojničke čizme. Mogao sam i one jedne cipele, al kud ćeš u cipelama, punim rupa, preko poljana i vukojebina. Mogao sam i opanke, možda je trebalo opanke, jebemu lebac, al’ kasno sad, kad se vraćam, da pametujem trebalo je opanke, nije trebalo čizme.

(Početak romana „E baš vam hvala 2“, rukopis, 1 od 5 )

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.