Foto: Radenko TopalovićRat je, oca mu krvavog, čizme, brate. Kad već imam oficirske, šta drugo, koji kurac. Kad se setim jebačine preko Albanije, eh da su mi tad bile ‘vake čizme, nego nikad pravo da se stvari sklope – tad sam imao godine, jedva dvajes’, a nisam imao čizme, a sad nemam godine, preko četres’ baćo moj, al zato imam čizme.
A sna nemam već drugi dan, što probijanje noću, kroz brdsko-planinski teren čini dosta težim. Međutim, čim se umorim, nešto u mraku drekne, ili šušne, ili kvrcne, ili u daljini pukne i budan sam ti kao da treba da naranim živinu.
Noć je bez meseca, fala joj na tome, ne vidi se prst pred nosom. Probih se do jedne čistine, pa nastavih da gazim po bilju koje noću miriše na baba Rajkin čaj. U daljini, na severnoj strani, svetlucaju svetla od Lajkovca, na jugu mrkli mrak, ispred mene, na dva sata hoda, konačno, Maljen.
Znam ga bolje nego koliko sam puta ranjen u tri rata. Serem, u četiri, ni sada me zrno nije zaobišlo, doduše samo mi očešalo desno rame i to naše zrno, jebiga. Zavladala panika, šta ćeš, trči i pucaj unatraške. I pogodi Velislava. Eto, vidiš, planinu znam bolje nego kad me šuknulo. Neću da se pentram, em je teško, em se Švaba već baškari na Divčibarama, nego ću okolo, po strmini, do Brežđa.
Pu, majku ti jebem, crkoh. Valjda baš zato što mi je sada sve poznato. Kod kuće sam. Da odremam malo među drvećem, neće me niko opaziti, to jest, ako me neko i opazi može biti samo naš. Ili komunista. Dobro. Rešeno. Legoh na travu, skidoh sakov, septembar je, još su noći tople, pa ga turih pod glavu, koju oslonih na koren crnog bora. Svaki je bor u noći crn, zajebavao bi se sad Strikan, ali ovo jeste bio crni bor. Onako, pri korenu se malko raširio, taman za uzglavlje.
„Diži se!“, neko zareža.
Pojma nemam koliko sam spavao, sanjao nisam, toliko znam. Možda minut. Možda deset. Možda sat. Možda dva.
„Polako, naš sam!“, odgovorih, direkt iz sna.
„Koji naš?“, zareža isti glas iz dubine mraka i ja prepoznah da je to glas Jove Ćurčije.
„Poručnik Dragojević. Smiri se, Jovane, jebo ga ti'“, povisih ton, jer je Ćurčija bio redov, ni devetnajes godina mu nije. Priglup, ćorav i brz na oružju. „Ko je s tobom?“
„Gospodine poručniče“, odmah poče prenemaganje, „izvinjavam se, slabo se po mraku vidi, pomislih neki lopov, uhoda, šta ja znam…“
„Ko je bre s tobom?“, ustadoh i na brzinu obukoh sakov. Mrkli mrak, oca mu jebem, nisam Jovu video ni kad sam tri koraka ka njemu napravio.
„Niko, gospodine poručniče…“, zamuca.
„Pa šta ćeš sam u patroli? Tako ćorav ćeš nekoga ubiti.“
„Nisam… u patroli. Prikenjalo mi se, pa sam se udaljio od odreda, da Švabama ne ostavljam tragove.“
Ovo ga je neko zajebavao, garant. Ko će po šumi da njuši naša govna.
„Dobro, ajde, seri, pa me vodi u odred.“
(Početak romana „E baš vam hvala 2“, rukopis, 2 od 5)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
