EBVH 2: Partizani

„Gospodine poručniče…“, zamuca Popović, međutim, nije znao šta bi dalje rekao.

„Gde su ostali?“, upitah.

„Otišli kućama“, odgovori pokunjeno.

„Po čijem naređenju?“

„Ovaj… Samo su pošli kad je pao mrak. Nekako, svi kao jedan. Vele, neće valjda niko po kućama da nas traži u mrkloj noći.“

„Gde je potporučnik Maksić?“, upitah, jer je on bio najstariji po činu.

„On prvi ode. Reče, poljubite žene, pa tri sata sna i s prvim petlima nazad vamo.“

Alaj ćemo se tako naratovati, pomislih, ali ništa ne kazah, jer to su bili sve sami redovi, golobradi klinci, kojima je još samo oficirski defetizam falio.

„A vi, što ostadoste?“

„Pa, rat je, gospodine“, odgovori mali Aleskić, najmlađi od trojice braće, od kojih jedan beše u partizanima, a drugi nije hteo da se meša, pa ostade kod kuće. „A i očekivali smo vas, danas ili sutra, neko mora da bude i u šumi.“

„Sami ste tako izmudrovali?“, sažalih se, jer mi kroz glavu protrča slika svih njih, mrtvih.

„Sami“, kratko odgovori Aleksić.

„Dobro. Dobro je. Sve je dobro“, rekoh. „Ima li rakije?“
*
„Gospodine poručniče, kakvi su partizani?“, upita me Milenko Stojanov odjedared.
Jedno pola sata pre toga, provedosmo ćutke u sred mrklog mraka. Pojeo sam malo proje koju je ispekla Jovanova mater i popio možda tri, možda i malo više, gutljaja rakije, Mitra Aleksića, oca malog Aleksića, jer bio je još jedan Aleksić u odredu, trenutno ne i među njima, ali njegov otac nije bio živ, tako da je rakija bila Mitra Aleksića, čisto da razjasnim. Uz to, znate kako svako selo ima onoga koji pravi najbolju rakiju, e pa u Brežđu je Mitar Aleksić bio taj. Ali, ima još jedan Aleksić u odredu. Milovan Aleksić. Dripac jedan, bio je 1938. šest meseci u zatvoru, jer je provalio u nečiju magazu i ukrao sušeno meso. Ma, nedosušeno meso, jebem ga smotanog. Ali dobro. Svaka duša je u ratu dobrodošla.

„Partizani, a?“, promrmljah, a Milenko Stojanov se prepade.

„Gospodine, nisam mislio da se raspitujem o vašem zadatku, nego samo onako… ljudski. Kakvi su?“
Odjednom, kao da su mi se sva desetorica, jedanaestorica, mrak je bio, nabila pred nos. Oči im se cakle. Nije to bilo samo Milenkovo pitanje.

„Partizani ko partizani. Udareni u glavu, kao i svi komunisti. Ali, hrabri, eto.“

„A jel istina da ništa ne jedu i ne piju danima“, javi se Popović sledeći.

„Jedu, jedu malo, istina. Njih desetoro jednu jabuku glođe.“

„To čovek ne može da preživi. Da glođe malo jabuke, pa onda da juriša i puca.“

„Oni nisu ljudi“, zaključi neko odozada, a ostali mrmljanjem počeše da odobravaju.

(Početak romana „E baš vam hvala 2“, rukopis, 3 od 5)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.