EBVH 2: Tavan

Racije i streljanja zbog okršaja naših i komunista sa Švabama, zatekle su me u selu Jadovi, kad sam pokušavao da se probijem do partizanskog odreda, sa zadatkom da održim vezu između njih i nas, da uspostavimo nekakvu kontrolu nad sukobima s neprijateljem, naročito otkako zlotvori zapretiše da će da streljaju sto za mrtvog i pedeset za ranjenog Švabu.

Iskren do kraja da budem, imao sam nalog da utičem na partizane da ne divljaju toliko, pobiće nam zlotvori čitava sela. Naše neće biti teško ubediti, oni još razuma i imaju, ali sa komunistima sve ide teško, a ovo tek.

Svaki put kad im neko pomene da se valja strateški primiriti, jal zbog municije, jal zbog oružja, jal zbog odavanja položaja, jal zbog odmazde, od njih bi došlo isto – izdaja. Saradnja s okupatorom. Defetizam. Mislim se, majke vam ga nabijem, gde ste bili dok vam Hitler nije Staljina napao, a mi se uveliko vucarali po šumama.

Ležao sam u krošnji jednog hrasta, nisam pokušavao da zaspim, samo sam ležao, kad začuh dernjanje na švapskom i videh kako niz obližnji drum teraju tridesetak seljaka. Kao stoku onako, pa i gore, jer u stoku ne upireš oružje.

Neki minut potom začuh kako štekće puškomitraljez, a i puške počeše da pucaju. Videh jednog mladog seljaka kako beži baš niza drum, htedoh da mu viknem, sine, nemoj drumom, nego u jarak, ali gde, pa da me otkriju. No, otrča on, a za njim niko ne protrča i bi mi podjednako drago zbog njega, koliko žao zbog onih koji glave izgubiše.

Kragujevac nije ni dva sata hoda od Jadova i ja odlučih da odem tamo, kontam neće po velikom gradu da skupljaju taoce, a i ako ih budu skupljali lakše je sakriti se. Još je u Kragujevcu teča Živko, pokojne tetka Savke muž. Imao je Živko sada novu ženu, Danicu i sa njome dete valjda, s mojom tetkom dece nije imao, ali nikad se nismo posvađali, nismo se doduše puno puta ni videli, možda dvatriput, ali posvađali se nismo, čak bih mogao da se opkladim u to da me je teča Živko voleo. Onoliko koliko jedan teča može da te voli.

Kad se smrklo, pođoh za Kragujevac. Protrčah pored mrtvih seljaka, koji ležaše u jendeku kraj druma. Mrkla je noć bila, maglovita. Nisam ti ja od onih što se plaše vampira, a i rano je da se mrtvac povampiri iste večeri. Nisam ni od onih što neće da zastanu da pomognu, ali ko ne povika iz te nesrećne gomilice mrtvih upomoć ceo dan, noću tek neće. A beše gadno, jeza mi potrča uz kičmu što me i nateralo u trk. Na sebi sam imao istu odeću kao one noći kad je Jovan Ćurčija srao, pa tako i čizme, te se brzo umorih. Nastavih uz drum, ne po drumu, nego uz drum, jarkom, ako naiđe neki zlotvor.

(Početak romana „E baš vam hvala 2“, rukopis, 4 od 5)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.