EBVH 2: Teča

Radila bi seljačka diplomatija, pa ljudi su, jebem im mater baš, kažem zamisli tako pucaš u Švabe i sutra ti mlađeg brata streljaju. Aj’ što svoje dupe poturaš, al’ tuđe… Ne vidim ja tu neku hrabrost, niti logiku. Omraznuće vas narod posle dva streljanja, reći će ovi ludaci tuđim kurcem gloginje mlate, bogme ću ja puškom po njima kad ih vidim. Bolje ja po njima puškom, nego Švaba po meni mitraljezom, pa jel nisam u pravu? Eto, tako sam ja vodio zamišljene pregovore s partizanima, kad stigoh do Kragujevca.

Obiđoh oko grada, koji beše pun Švaba i ljotićevaca, pa zađoh tečinoj kući odozada. Ona je, zgodno, stajala na obodu grada, iza Šumarica, kad pođeš ka Kniću. Spreda ulica, odozada šumica, ja preskočih plot, a kuče zalaja.

„Šaro, mir, mir, oca ti jebem“, obratih se kučetu, iako to nije bio Šaro, ovo je bio neki garo, te ono, naravno stade lajati još glasnije. „Čibe, jebem ti mater kereću!“

„Crna, mir!“, začuh tečin glas i kuče umuknu. „Ko stoji u mraku?“

„Ja sam, tečo. Velislav“, rekoh, što sam srdačnije umeo.

„A koji ćeš mi sad pa ti ovde?“, uzvrati, ne baš srdačno.

„Dođi, da se poljubimo, jebemu lebac. Nismo se videli od 1936“, priđoh mi, dohvatih ga za koščata ramena i poljubih ga triput. Nije uzvratio. Kao da sam ljubio drveni čiviluk. Čak, kao i da zaškripa, pomalo.

„Živko, ko je to?“, začu se ženski glas, po svoj prilici Daničin.

„Niko. Bež’ u kuću!“, otera je Živko i ja čuh vrata kako se zatvaraju. „Šta ‘oćeš, Veljko?“

„Veljko. Tetka i ti ste me jedini zvali Veljko. Ostali uglavnom Velja, a najčešće Mrša.“

„Šta ‘oćeš?“, upita kratko i ja zaćutah. Da nije teča saradnik okupatora, seme mu jebem krvavo.

„Da se sklonim. Zamalo juče naleteh na raciju u Jadovima, pa reko’ bolje kod teče da se primirim, dok se Švaba ne smiri.“

„A šta si ti? Komunista?“

„Pu, daleko bilo. Kraljeva vojska.“

„Šta tražiš ovako daleko od Mionice, ili odakle ono beše…“

„Bio na zadatku i onda se ovo sranje ovde potrefilo…“, reših da ne odajem previše detalja, „…i šta ću. Ako ne možeš, ti reci, nabiću se ja negde u šumu…“

„Jok, jok, mogu. Samo dok nisi komunac.“

„Ma kakav komunac, pod stare dane, bre.“

„Ajd’ ovuda, merdevinama, pa na tavan.“

„Hvala ti, tečo.“

„Jok, jok, šta hvala. Pa, naši smo. Aj’ brže i gore tih budi, daske se raspale, sin mi još mali da ih zameni, žena ne može…“

„Ja ću ti ih zameniti!“, rekoh, ali on kao i da me ne ču.

„… nema ničeg gore, ni sušenog mesa, ni zimske ćebadi, ni nameštaja. Prazan tavan.“

„Dobro, tečo. Hvala ti još jedared.“

„Jok, jok, naši smo, bre.“

(Početak romana „E baš vam hvala 2“, rukopis, 4 od 5)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.