Espreso za Elvisa Tadića

On je Elvis, jedini gost za koga se pre snimanja raspituju svi prisutni u studiju:

„Ladno dolazi Elvis?“ „Kad će da dođe, kad, kad?“ „Matori, molim te, reci mu da mikrofon ide kroz košulju, a ne na sako! Kad krene da radi ono levo-desno, pola se ne čuje.“ „Što mu ti to ne kažeš? Pa, kažem, al, Elvis… baš ga briga.“

Prošli put, Elvis je propustio prvi deo emisije, pa se napušavao sa nama, nesvestan da smo na njegovoj strani. Ovog puta, Elvis je stigao na početak. „Evo ga Elvis, evo ga Elvis“, šaputalo se u studiju, a Elvis je, kao pravi Elvis, polako koračao između kamermana, kamera, krana i kablova, sa elvisovskim osmehom na licu, svestan da veće face od njega (posle Đinđića) u srpskoj politici verovatno nikada neće biti.

Dvostruki demokratski predsednik, u sklopu svoje javne persone, u tih nekoliko koraka bio je prvo nasmejan, pa nadrkan, pa tužan, pa opet nasmejan – umoran od predsedničkih briga i života superstara, taj neki vajb, otprilike kao kad sam ga i prvi put sreo, na Sajmu knjiga, 2006. U pratnji obezbeđenja i brojnih saradnika koji mu nose kese s knjigama, umoran, jer je morao da dođe na sajam, ali i veseo, jer je došao na sajam, sporim koracima išao je od štanda do štanda, a za njime su svi šaputali: „Elvis, Elvis…“

Iz nekog razloga Elvisa sam još tada doživljavao kao drugara. Ne znam, toliko smo se radovali kad je postao Elvis, to jest predsednik, da sam ga prisvojio. Ili sam možda bio u gasu da sam i ja neki mali Elvis, pa je prirodno da mi veliki, pravi Elvis, bude drugar na minut. Mimo sajmova knjiga (do 2012) i snimanja DLZ, sa Elvisom se, inače, nikada nisam video, ali je taj drugarski trip ostao.

I kad se dernjao na mene u prošloj epizodi, istripovan da mu je Đilas priredio toplog DLZ zeca, ja sam se drugarski izdrao na njega, jer to drugari rade. Deru se, kad misle da ih onaj drugi zajebava, deru se kad onaj drugi ispada budala pred svojim vernim fanovima. Dolazi, dakle, Elvis u studio, ne više sa onolikom svitom, ali i dalje sa daleko većom pratnjom od bilo kog našeg gosta. Umoran je. Traži espreso. NJih troje trči po Elvisov espreso.

„Molim vas, morate bubicu ispod košulje…“ „O jebote, jel baš moram?“, nervira se zvezda. „Moraš, pola se nećeš čuti“, ubacujem se i tako nas trojica radimo na Elvisovoj bubici. Onda seda u fotelju i prvi deo emisije prati namrgođen, čas gledajući u mobilni, čas se držeći za slepoočnice. Nenad i ja to primećujemo, pa usred snimanja vičemo: „Elvise, pogledaj nas, Elvise, bre!“ I Elvis nas pogleda i osmehne se.

Intervju ćete već sami odgledati.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.