Fića Kuglager 1Foto: Radenko Topalović

Da li prvo da šmrknem ili da proverim telefon? Ili da šmrknem s telefona, kao u stara dobra vremena, mada ova roba je dosta tvrda, polomiću ekran. Uzimam mobilni, ukucavam šifru i uočavam obaveštenje s Fejsbuka.

Ipak, prvo uključujem kameru i fotkam se.

Uf. Fotku, sa opisom „Zajebano“, kačim na Fejs, gde se inače predstavljam kao Kralj Vukašin, a profilna slika mi je Nedićev dvoglavi orao.

U drugom polugodištu šestog razreda, krajem časa na kom smo učili Maričku bitku, glas mi se prvi put obratio.

Istoričarka Caca Sisa, koja se trinaest godina kasnije obesila u zbornici, duhovito nam je objasnila kako su Mrnjavčevići toliko bili sigurni u pobedu nad Turcima da su se uoči bitke ponapijali, a ovi ih mamurne zaskočili i poklali.

Dok se ostatak odeljenja smejao, u meni su odjeknule reči: Koliko god moćan budeš, a bićeš, džaba sve ako narkoman u tebi pobedi.

A bićeš narkoman. Autoritet s kojim je glas govorio ubedio me je da s njim nema rasprave. Biću moćan, biću narkoman i paziću da narkoman ne pobedi.

MOC sam završio vanredno posle ratišta, tačnije, dali su mi diplomu kako bih ispunio formalne uslove da budem u Službi.

Zatim sam završio Višu školu SUP, gde sam ispite većinom polagao preko veze, pošto sam već bio zapažen operativac.

Jedino me je manijak kog su zvali Hitler triput obarao iz informatike.

Baš kad sam isplanirao da ga ubijem tako da izgleda kao saobraćajka, doveli su još jednog profana – taj je puštao sve živo.

Ta diploma vredi. Spojio sam ratno iskustvo s policijskom teorijom i taktikom, bio sam najbolji u pucanju iz pištolja, điju-đicu mi je isto išao odlično, ostalo su mi ispoklanjali.

Onaj kretenski lažni faks i ne računam, sramota me što sam tamo ikad kročio, ali Čvarak je zapeo: „Završi to, završi, koristiće ti“, i ja, ajde, završim.

Pošto Fića Kuglager, Čvarkov pajtos, drži faks, ni na jedan ispit nisam izašao, samo sam se upisao, a oni mi dali diplomu mastera, pojma nemam čega.

Uglavnom, taj faks mi je poslužio da ispunim formalne uslove za napredovanje u službi. Inače je to jedan klasičan kupleraj, gde su Čvarak i ostali svojim mikropišama vrbovali buduće saradnice.

Za to kratko vreme, tri nedelje je trajalo sveukupno, karao sam i ja nekoliko koleginica.

Bilo je zabavno razgovarati s njima, pošto su sve redom bile ubeđene kako su jako bitne, bez obzira na to što im se studije svode na dudlanje mlohavog đoke za mlohavim đokom.

Ona popišulja na Fejsu mi je odgovorila sa: „Hvala, imam dečka.“ E, jebem ti baš mater, mislim se, ali odustajem od ideje da joj to i napišem, pošto umeju da slikaju ekran pa to kače unaokolo.

Jednom sam tako u Fejsbuk grupi „Moj manijak“ naleteo na sopstvenu komunikaciju s nakurčenom riđokosom na koju sam baš svojski navalio.

Riba je ladno sve slikala i okačila, pa su mi se smejali u komentarima.

(Odlomak iz romana „Đubre“, 2020)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari