Foto: Radenko TopalovićU sredu posle podne, dok su mi osećanja, kao kuglica na fliperu, udarala čas u očaj, čas u bes, sinulo mi je da za današnji dan napišem kolumnu u kojoj ću, onoliko puta koliko to prostor dozvoljava, ponoviti rečenicu „Zna se ko je kriv“. Pošto umem da prepoznam kada prsnem, pitao sam Dražu šta misli o tome. Odgovorio mi je „Ček, polako“. Bilo je 16.27.
Tome služi glavni urednik. Da gleda dva dana unapred, a ne kao njegov pomahnitali kolumnista. Na ideju sam došao posle sramnog istupanja entiteta zaduženog za uništenje prosvete, znajući unapred da će predstojeće obraćanje vrhovnog entiteta biti podjednako ili još sramnije.
Draža je imao u vidu da će danas početi dani žalosti, što sam ja, zaslepljen užasom, prevideo.
Mnogima u Srbiji dani žalosti traju dugo – to je ona teskoba s kojom ustajete ujutru i s kojom ležete na spavanje poslednjih tridesetak godina ili manje, u zavisnosti od toga koliko godina imate.
Sistemska žalost, koja ždere ceo narod, nije ograničenog vremenskog trajanja. Sada se, međutim, nalazimo u formalna tri dana žalosti, povodom masakra u OŠ „Vladislav Ribnikar“.
Dobro je da postoje zvanični dani žalosti. Da malo umuknemo. Da duboko uzdišemo i gledamo kroz prozor ili u plafon. Nije trenutak da, putem neoborivih argumenata na društvenim mrežama, upiremo prstom u neposredne i posredne krivce za zločin.
Možemo to od ponedeljka. Neće ovo proći do ponedeljka. Moramo da sputamo svoje emocije i izrazimo poštovanje žrtvama i njihovim porodicama, da odamo počast njihovoj patnji i javnom žalošću pružimo podršku preživelima.
Dani žalosti, teoretski, služe i da se skrene pažnja javnosti na problem, te da se pokrene rasprava o načinima sprečavanja budućih sličnih zločina, odnosno tragedija.
To, u ovakvom društvu, nažalost, možemo da otpišemo. Dani žalosti omogućavaju nam kolektivno tugovanje i zajedničko proživljavanje nagomilanih jezivih emocija, u tišini. Moramo naterati svoj ego da ne vrišti, makar ova tri dana.
Nije lako, znam. Svakog drugog minuta počne da me drma napad besa, ali ga potiskuju vizije upucanih, koje me progone od srede uveče, kada sam prvi put čuo onaj snimak, u kom odjekuju pucnjevi po školi. Činjenica da svaki treći pucanj odnosi po jedan život, tu pucnjavu, koja mi i ovog trenutka odjekuje u glavi, pretvara u nešto najstrašnije što sam ikad čuo.
Tugujmo u tišini, braćo i sestre. Šta su tri dana u odnosu na trinaest godina, koliko je imala većina žrtava. Kakvih je to gadnih trinaest godina bilo za nas, a njima je to bilo njihovo jedino detinjstvo. Šta su tri dana u odnosu na beskonačnost, koja čeka članove njihovih porodica, porodicu čoveka koji je ubijen pokušavajući da ih odbrani i porodice ranjenih. Progutajte ovaj užas. Nećete ga svariti nikad.
Slava žrtvama. Saučešće porodicama.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
