Godišnjica relokacije

Narednog dana je u Slavoniji, preko koje je valjalo preći, duvao jak vetar, što mi je dobrodošlo kao novi izgovor da ne možemo još da krenemo. Ležao sam u krevetu i uglavnom gledao u plafon. Nemogućnost odlaska bila je psihosomatske prirode.

Ne zato što sam mnogo voleo Beograd i bilo mi je teško rastati se od njega, naprotiv, prezirao sam ga i jedva sam čekao da odem, ali tih dana je sve što bih radio zahtevalo mnogo veću energiju nego pre nekoliko godina.

Psihički zamor bi bio nemerljiv, već prilikom odlaska u klonju.

Za nedelju nisam imao nikakav izgovor, jednostavno sam odlučio – ići ćemo u ponedeljak. Ne mogu.

Stvari su stajale u velikom koferu već tri dana, supruga ih je spakovala još u četvrtak. NJen računar bio je u jednoj kutiji, a monitor u drugoj.

Zamisao da sve to treba odvući do kola, staviti u kola, sesti u kola, odvesti se hiljadu kilometara daleko i istovariti iz kola, dovodila me je do očaja.

U ponedeljak, šestog februara, konačno smo pošli. Ne sećam se kako smo odvukli stvari do kola, ne sećam se prelaženja granica, putarina i vinjeta, vremenskih uslova, zalaska sunca, ravničarskih i planinskih predela. Sve što posedujem uložio sam u to da tamo odvezem. Stigli smo oko sedam uveče.

Možda malo ranije. Dočekala nas je vesela gospođa, koja nam je objasnila ovo je krevet, ovo je frižider, tamo je kupatilo, ovako se pali vatra, odande uzimate drva, nemojte ona, vlažna su.

Raspakovali smo se tek posle dva dana. Grejali smo se klimom. Vatru smo se usudili da zapalimo tek posle deset dana. Odbijao sam da idem da bacim đubre neko vreme.

Stranci su nam toplo preporučili psihologa, oni će pokriti sve troškove. Ne treba, zasad.

Ovo je prilagođavanje. Ako za dve nedelje ne budemo počeli da se ponašamo normalno, onda ćemo razmisliti o stručnoj pomoći.

Počeli smo da se ponašamo u granicama normalnog posle desetak dana.

Išli smo u kupovinu i u šetnju. I kolima tamo i ovamo.

Ne baš u tržni centar, tamo smo otišli posle tri nedelje i delovalo je kao da barem pola posetilaca govori neku varijantu srpskohrvatskog.

Neki od njih su me čudno gledali, verovatno jer sam i ja čudno gledao njih. Onda smo skoknuli do druge zemlje, pa i do treće zemlje. Taman smo se navikli na novi život i prošla su dva meseca.

To je značilo da treba da idemo odatle.

Spakovali smo ponovo svoje stvari, i kompjuter i monitor, pozdravili se sa ljubaznom gospođom i odvezli se trista osamdeset kilometara odatle, u gradić gde ćemo biti naredna dva meseca.

Pitam se koji ću datum obeležavati kao datum novog odlaska odavde.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.