Foto: Miroslav Dragojević„Ako sutra ne bude i poslednja rata koju mi dođeš za Ruzveltovu, imaćemo problem“, pretim Helijumu, iako je zapravo reč o kamati koju mu obračunavam jer je u januaru zakasnio dva dana sa drugom ratom.
Kad sam mu, pošto mi je isplatio stotinak soma, saopštio da mu zaračunavam kamatu od hiljadu evra dnevno za svaki dan kašnjenja, mislio je da se zajebavam.
Sledeći put platio je na vreme, ali ga je sačekalo upozorenje da mi, prema obračunatoj kamati, dođe još 30 soma za ono što je zakasnio. Samo je progutao knedlu i klimnuo zadriglom glavom. Dug je narastao na preko sto soma, ali ko ga jebe, u svojoj kasici ionako ima previše za jedno takvo đubre.
„Biće, biće“, pijuče i dreši kravatu. „Svoju lovu ću ti dati.“
„Svoju lovu, nego šta. I nemoj okolo da započinješ radove za koje saznam tako što ih lično vidim. Jesi li zaboravio šta je bilo onomad, na gliseru?“
Bacio sam ga sa glisera u Dunav, pet sekundi pošto se gradski arhitekta izlanuo kako planiraju da grabuljaju korito reke, bez ikakvog razloga, a za ogromne pare. Zbog toga što su očigledno pokušali da sakriju taj posao od mene, sada dobijam sedamdeset pet odsto od grabuljanja, a Helijum je, iznenađujuće vešto, plivao pored glisera, sve do Velikog ratnog ostrva.
„Ne brini, stiže ti sutra u kancelariju!“, pišti i izbacuje palac u fazonu „sve je okej“, a meni dođe da mu ga odgrizem. Ako nešto mrzim, to su preletači koji su se savijanjem kičme, drukanjem i izdajom ispentrali na sam vrh cirkuske trupe koja vodi državu.
Imam jedan super snimak na kom Helijumu, na bračnom krevetu luksuzne hotelske sobe, po leđima seru tri klinca srednjoškolskog uzrasta. I to ozbiljno seru. Svaki put kad ga vidim kako se kurči na televiziji, poželim da okačim taj snimak na Pornhab.
Nepoznate kreature tapšu me po ramenu, miluju po košulji, a emisari dna me hvataju za ruku, ne da bismo se rukovali, već da bi je poljubili.
Napokon izbijam na staklena vrata koja vode u dvorište sa bazenom. Tu je još gora ekipa nego unutra, a izgledalo je kako to nije moguće. Neke rospije su poskakale u vodu i otuda se dernjaju.
U ćošku je di-džej pult, a pored di-džeja, koji deluje kao bugarski maneken za pastu za zube, đuska Ubica. Ubica – zato što je toliko ubijen od koksa da čak i ja delujem kao amater u poređenju s njim.
Ubica – kome je sin ubica. Ubica – jer je i njegov privatni lekar ubica. Ubica – zato što svojim TV programom ubija ono malo mozga što je ostalo ovom beskrajno glupom narodu, a pre svega Ubica, jer ubija koliko smara tokom razgovora.
Ubicu su u dnevniku na njegovoj televiziji jednom prilikom, kao slučajno, potpisali sa „predsednik Srbije“, posle čega ga je jedan moj drugar posetio i iščupao oveći pramen kosice sa te nadrogirane, a u tim trenucima i uplakane tintare.
(Odlomak iz romana Đubre. Srećna slava svima koji slave)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
