Hleb i zdenka

„A mogu li da dobijem dva parčeta hleba i zdenku, za mog druga?“
„Dobro, ali pazi da te ne vidi šef sale. Nije dozvoljeno iznošenje hrane iz restorana.“
„Divna si.“

Konobarici se ovo poslednje izgleda nije svidelo, jer se samo okrenula i otišla.
Na izlasku me je zaustavio šef sale, isti onaj koji mi je prethodne večeri pravio problem s oblačenjem.

„Kuda s tim hlebom i tom zdenkom?“
„U sobu, jebiga.“
„Zabranjeno je iznošenje hrane iz restorana.“
„Ma, nosim mom drugu, nije mu dobro.“
„Ne, ne možeš da mu odneseš hranu u sobu. Ako hoće da jede, mora da dođe ovamo.“
„A što?“
„Takvi su propisi. Ako ih sad prekršim, svi ostali će početi da nose hleb i zdenku u svoje sobe.“
„Koji ostali? Hotel je pust!“
„Pust, pun, propis je propis.“

Prošao sam pored njega i krenuo ka stepenicama. Zdenka i hleb napustili su restoran. Podivljao je.
„Ehej, stani! Ne može to tako! Vraćaj zdenku!“

Uhvatio me je za ruku. Kosa mu se raščupala, oči zakrvavile, zubi iskezili. Rušio sam svemir u kome su hleb i zdenka restoran napuštali samo u želucima gostiju. Odgurnuo sam ga i otrčao stepenicama na sprat, a zatim uleteo u našu sobu i zaključao vrata. Bacio sam hleb i zdenku na Darkov krevet.

„Šta je ovom hlebu? Što je ovako izdeformisan?“

Onda je šef sale stigao do vrata i počeo da udara u njih. Udarao je kao manijak, ali je to udaranje bilo mnogo slabije od onog noćašnjeg.

„Otvarajte! Otvarajte, apaši! Vraćajte hleb! Vraćajte zdenku!“

Darko je pogledao ka vratima.

„Šta je sad bilo?“
„Zabranjeno je iznošenje hrane iz restorana.“
„Zato je tako podivljao?“
„Da, zbog hleba i zdenke.“
„Popizdeo je zbog dva izdeformisana parčeta hleba i zdenke?“
„On je izdeformisao hleb, pokušavajući da mi ga otme.“
„Pokušao je da ti otme hleb?“
„I zdenku.“

„Au, pa kad je tako ozbiljna situacija, nije trebalo da mi donosiš klopu u sobu.“
„Niko ne može da ti odredi gde ćeš da jedeš svoj doručak za koji si pošteno platio. Ko ga jebe!“

Šef sale je udarao o vrata i puštao neljudske krike, ja sam izašao na terasu kako ne bih sve to slušao, a Darko je, ležeći u krevetu, jeo zdenku i hleb. Kad je pojeo, otvorio je vrata i šefu sale rekao kako su hleb i zdenka pojedeni i kako više nema za šta da se bori.

Ovaj je i dalje insistirao na tome da je reč o ozbiljnom kršenju pravila, a Darko mu je rekao da sam dete razvedenih roditelja, da imam problem s autoritetom i garantovao da se to više neće ponoviti. Šef sale je zatim otišao.

„Samo praviš sranja, bog te mazô“, rekao je Darko.
„Aha. Nego, šta ti misliš o onom lupanju sinoć?“
„Kakvom lupanju?“

(Odlomak iz romana „Pikavci na plaži“, 2003)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.