Hoćemo li u Šabac pod čekić

Bila je to ulepšana slika.

Šabac je imao tesnu većinu u gradskoj skupštini, predvođenu Nebojšom Zelenovićem, koji je postavio Minju Bogavac za upravnicu pozorišta, prerađivao otpadne vode, otvarao parkove i asfaltirao ulice.

DLZ je bio najveći medijski brend u istoriji Šapca i autor bi očekivao da mu se baš u Šapcu obraduju na svakom koraku. Ispostavilo se tek na svakom hiljaditom.

Osim iznenađujuće retkih gledalaca, javljali su nam se još samo oni koji su lično poznavali Nenada Kulačina.

Ubrzo sam se navikao na to da je Šabac grad sjebanih i nadrkanih ljudi i da je, u stvari, uveliko okupiran.

Šta je lokalna vlast u odnosu na bolnicu, poresku upravu, policiju ili bilo koju drugu republičku ustanovu, iz koje su naprednjaci predano i svakodnevno minirali lokalnu vlast.

Šapčanima se, izgleda, polako ali sigurno smučio opozicioni imidž, koji im je u stvarnom životu, osim Šabačkog letnjeg festivala i Čivijaške republike, donosio uglavnom sranja.

„Uf, jedva čekam da udahnem vazduh slobode“, radovali su se naivni gosti DLZ, dok bismo se kolima približavali Šapcu. Đoku ćeš da osetiš, mislim se, a sve se smeškam i govorim: „Da, da“.

Šabački naprednjaci su opasna sorta – em su retardi, em su morali da se dokazuju pred firerom, radi iskupljenja što nisu osvojili lokalnu vlast.

Prvi sastanak Saveza za Srbiju u „slobodnom“ Šapcu prošao je tako što su opozicioni lideri prošli kroz špalir naprednjačkih manijaka, koji su im se unosili u lica i psovali ih, a pala je i poneka ćuška.

Letnje tribine Novog Optimizma u „slobodnom“ Šapcu posećivale su grupe mladih maskiranih pavijana koje su se dernjale protiv opozicije.

Sve ove incidente republički MUP u Šapcu ispratio je krivljenjem šapki na licu mesta.

Šabac više nije slobodan, a oni kojima je toliko dugo trebalo da ga osvoje, staraju se da se to oseti na svakom koraku.

Na šabačkim se banderama lepe poternice za političkim neistomišljenicima.

U Šapcu su maskirani batinaši motkama i čekićima mlatili građane na mostu.

U Šapcu se licitira kog dana će Nenad Kulačin dobiti batine, pa zato ide samo do prodavnice.

Jedino mesto gde vlada primirje je hotel u centru grada, gde u ogromnoj sali „njihovi“ i „naši“ ispijaju kafe i nadrkano se gledaju preko stolova.

Imao sam prilike da osetim to primirje dok je Šabac bio „slobodan“, tako što bi me odvukli u hotel na čaj, a sa tri susedna stola nadrkano me gledaju bambaci niskih čela.

Bio sam preko sto puta u Šapcu, od 2017. do 2020. Od tada nijednom. U odnosu na ovo sad, ,“slobodni“ Šabac zaista je bio slobodan. U odnosu na „sranja“ u doba Zelenovića, eto sada pravog sranja.