Hromozom 1Foto: Miroslav Dragojević

Na sebi imam košulju sa crvenim papagajima i zelenim palminim lišćem, a dole maskirni šorts u koji sam pozadi udenuo pištolj, u prednjem desnom džepu mi je kesa s koksom, a u prednjem levom ključevi od gajbe. Službenu značku i telefon nosim u torbici.

„Dobro veče, gospodine“, javlja mi se levi, dok se desni, rekao bih, nešto kurči, pošto namršteno bulji ka žbunju. Prolazim između njih, rešen da pod hitno šmrknem.

Zastajem na granitnoj stazi koja vodi prema vili odakle dopire dreka degena. Na pola puta između kapije i ulaznih vrata vadim kesu, nabijam nos u nju i snažno šmrčem obema nozdrvama istovremeno. Brišem se donjim delom košulje i odlučno nastavljam do seljačkih drvenih vrata iznad kojih su dve kamere za video-nadzor. Ulazim bez kucanja, a unutra, na crvenom tepihu, kao da je reč o kraljevskoj palati, stoji Hromozom sa dve pičke.

Od misli kako ih verovatno obe jebe pripala mi je muka. Kad god ga vidim, setim se za koga je sve radio, zbog čega bi ga trebalo čašćavati batinama.

„Brate, koliko mi je drago što si došao“, grli me, a ribe se kikoću. Oprostiću mu ovu napadnu prisnost samo iz jednog razloga.

„Čujem da imaš nešto za mene“, izgovaram namrgođen.

„Da, da, naravno. Dođi, molim te, ovamo na sekund…“, brblja Hromozom, a onda pokušava da povrati ugroženu dominaciju kod kalaštura:

„Gospodin Dragiša je naš ključni partner, on se bavi… ovaj, on radi…“

„Radim u Direkciji za upravljanje otpadom. Čistimo grad od đubreta“, šarmiram ih poluistinom, a one se klibere kao da su na školskom fotografisanju.

Čim smo se našli iza prvog desnog mermernog stuba, Hromozom mi tura u ruku podeblju žutu vazdušastu kovertu. Otvaram je i, zadovoljan sadržinom, odmah zatvaram. Nemam pojma koliko tu ima, ili sam zadovoljan ili nisam, tako funkcioniše moje računovodstvo.

„Je l’ okej?“, pita zabrinuto.

„Nije loše“, odgovaram hladno, ali ne i nadrkano. U krajnjoj liniji, ovo je solidna kinta koja će ponovo stići iduće nedelje, na isti način, u istoj količini i od iste vucibatine. „Dobar si, Hromozome“, tapšem ga po ramenu, a on svoju rogobatnu facu razvlači u stravični kez za koji nemam želudac. Okrećem se, nabijam kovertu u torbicu i nastavljam ka prostoriji iz koje dolazi histerična dreka praćena seljačkom muzikom.

Nalećem na pano sa hiljadu identičnih logotipa Hromozomovog štampanog govneta. Saleće me redakcijski fotograf, očigledno nesvestan u šta se upušta.

„Gospodine, da vas slikamo ispred panoa!“, dreči znojav i euforičan, a ja bez reči nastavljam, udarivši ga iz sve snage ramenom o rame, i ulazim pravo u gužvu.

(Odlomak iz romana „Đubre“)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari