Humoristički spektakl Zorana Stanojevića

Predsednik Srbije je, u epizodi „Briselsko poniženije“, napokon rekao „sudbonosno da“ i sa Aljbinom Kurtijem stao na „ludi kamen“ dobrosusedske budućnosti Srbije i Kosova. Svi smo znali da će se desiti nešto slično, sa ili bez potpisa, poneko se možda nadao čudu, u vidu njegovog bekstva u Rusiju ili Kinu, ali čuda, u slučaju NJegove Niskosti, nikada nisu bila opcija.

To vam je jedan sasvim običan lupež, koji se, zahvaljujući lošoj karmi srpskog naroda uspentrao na tron sa koga će nama vladati, a zauzvrat je obećao ono što je na koncu i ispunio. Priznanje Kosova. U međuvremenu je malo i šenuo, pa smo mogli da vidimo u utorak uveče, uživo na RTS, kako njegovo političko samoubistvo nije bilo dovoljno, već je post-mortem izveo i salto mortale.

Domaćin ovog spektakla bio je doajen srpskog novinarstva, Zoran Stanojević, čovek sa „facom“. Kakva je Stanojević veličina govori i to što ćemo, umesto da slušamo firerova baljezganja, radije uživati u grimasama „domaćina“, kojima je zatrpan internet.

Gledajući skrinšotove Stanojevićevih facijalnih ekspresija, možemo u potpunosti da shvatimo šta se zbivalo u studiju: „Bože, ima li te.“ „Kakav ludak“, „Jadan čovek“, „Da li se ovo uopšte može nazvati čovekom“, „Nadam se da neće pucati u mene, nije DŽoker, mada, ko zna…“, „Valjda ovo ne gledaju deca“, „Jedva čekam obilato da večeram, a vala ću i da se napijem“, sve ovo možemo da pročitamo sa Stanojevićevog lica.

On je postao velemajstor u vođenju intervjua s manijakom, jer se izdrkavanje „gosta“ odbija o njegovo lice, koje, u skladu sa izbrbljanim, menja oblik i gledaoci imaju tu čast da na RTS gledaju jedinstven intervju u kome manijakalno-depresivni autokrata neprekidno trtlja, a novinar mu se suprotstavlja facama.

Bukvalno mi dođe da zagrlim Zorana Stanojevića kad bih ga negde sreo, ovo što je uradio je za udžbenike. Nažalost, ovo je verovatno bio i poslednji ovakav intervju, jer je Njegova Niskost, vrativši se u jazbinu posle nastupa, po svoj prilici, vodio sledeći razgovor sa samim sobom:

„Uf, ala sam ga rasturio, do reči nije mogao da dođe, he he, koji sam ja meni car… Šta, kakve su mu ovo face? Šta se, bre, beči, ovako? Što me gleda kao da sam tele sa pet nogu?! Kakva mu je ovo faca, kao da je pojeo otrovanu bečku šniclu?! Gle, sva mu se njuška iskrivila, kao da ga teraju da diše pod vodom… Pa on me je ‘ladno napravio volom! E, videće kad ću sledeći put da se pozovem kod njega u goste! Nikad! NIkad! Brzo, neku kvaku da polomim.“

To bi bilo to što se tiče ovog šou-programa. Čekamo Ohrid.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.