Igre na snegu

Dve velike grupe dečice, na dva kraja dvorišta. Prvaci su kraj ograde koja odvaja školu od Dalmatinske, a drugaci, to jest mi, stojimo kraj ograde, koja odvaja školsko dvorište od Džordža Vašingtona.

Zubato sunce sija, prava zimska idila. Udaranjem malenim nogama o led lomimo ga na sitne komade. Ne da bi razbili led, kako se neko ne bi okliznuo, nego da bi se tim komadima gađali.

Bitka počinje. Dernjamo se i bacamo. Leti led na sve strane, tu i tamo nekoga pogađa, ništa strašno, pa to je samo led, isto što i sneg, u stvari, isto što i kamen. Sav zajapuren i veseo od ove igre, uočavam ženu sa predškolcem, sa druge strane ograde. „Jel vidiš šta može da ti se desi ako ovo radiš?“, upozorava ga, upirući prstom na mene.

Mali zabrinuto gleda. Šta je sad bilo, koj’moj, misli moj mali mozak, a moj mali prst instinktivno pipa moju malu glavu, na kojoj iznad male gornje usne pronalazi veliku ranu iz koje lipti krv. Počinjem da plačem. U dvorištu izbija panika. Gomila malih debila upire malim prstima u mene, podižući nivo povrede veoma brzo do smrtonosne.

Jedan je pao. O, Bože! Ne, o, Tito, šta smo to uradili! Gde su nam bile glave! Da se tako opasno igramo. Imamo poginulog. Hej, pomozite, pomozite! Jedan je mrtav! Pogodio ga je mali Medenica, video sam lično, kaže neko. Ja udarac nisam ni osetio. Ha, Medenica – ledenica, da nije tragično bilo bi smešno. Medenica – ledenica, Medenica – ledenica, viču još neki, dok me uplakanog vucaraju do dežurne nastavnice.

Šta ovo znači. Da smo se gađali ledenicama tokom produženog boravka, čim je za poginulog bila nadležna dežurna nastavnica. Stoja. Joj, Stoja, kakva užasna smrt na bojnom polju. Em te pogodi Medenica – Ledenica, prvak, što je tek sramota, em treba da se tvojim telom bavi Stoja, koja je bila baš onako zajebana. Kratke plave kose, uvek namrštena.

„Aha, ledenica“, zaključila je ležerno. „Idemo u Siminu.“ Onda me je uhvatila za ruku i mi smo otišli pešaka, skroz niz DŽordža Vašingtona, pa skroz uz Francusku, sve do Doma zdravlja u Siminoj, gde su mi ušili ranu, a ja sam se drao, jer nikada ranije konac i igla nisu prolazili mojim telom. Posle toga, recimo da smo se vratili u školu.

Lekar je ušio ranu, koju pošteno nisam ni video, u obliku krstića, a konce su mi skinuli nekoliko dana kasnije. Na tom mestu ostao je ožiljak, koji je bio sve bleđi i bleđi, da bi u jednom trenutku, ne znam tačno kad, potpuno nestao. Uspomena je, srećom, ostala, inače bih morao da pišem o Kalabiću.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.