Imam i mleko i šećer

Tuče se s vampirima, karakondžule joj skaču za vrat, drži baba red, kao da joj nije 98 godina. Nije prva. Došle neke babe još u dva i po i neke dede, pijane, u ponoć, pa pevaju „Oj, Vučiću, cvete uvenuli“. Onda prvi petli, pa drugi petli, pa treći petli… Pa stigne kamion… a u kamionu – bela smrt… pardon belo zlato. ŠEĆER.

Otvore se vrata (kamiona), a ovi iz reda, svi naoružani inače, nagrnu, jedni preko drugih, baba na dedu, deda na babu, karakondžula na vampira i urlaju: „Davaj šećer, bre! Davaj šećer!“ Radnici iz kamiona, sve zaposleni preko omladinske zadruge, pobegoše sa po dvadeset kila šećera što su zdipili za sebe, to jeste za preprodaju, a ovi iz reda, u boj. Radnici i radnice se zaključali u prodajnom objektu i mole Boga da lovci na šećer ne provale da ima još desetak kila na rafovima, doleteo sinoć zmaj iz Medveđe i ostavio. Specijalan šećer. Beli. Sladak. U kristalu.

Kad se bitka završila, preživeli samo Žikina baba i jedna karakondžula, koja je morala da utekne jer je sunce granulo, dakle samo Žikina baba. Od onog silnog šećera, samo dve kese ostadoše nepocepane, drži ih pod miškama, marama joj se nakrivila, tačnije spala joj na nos, pa baba izgleda kao bandit iz vesterna. „Davaj taj šećer odunutra!“, dere se i vitla tetejcem pokojnog supruga, a ovi iz supermarketa šta će, kud će, dali zmajev šećer. Jedno kilo upravo tog šećera sam, za 7.000 dinara, kupio i ja.

Stoji mi nasred stola u dnevnoj sobi. Kesa. Pretežno bela. Neznatno pocepana. Otvorena, pa sve dolazim na petnaest minuta sa kašičicom, zavatim i pojedem. Mmmm. Šećer. Bela smrt… pardon, belo zlato. Slatko, joj. Generalno, ni ne koristim ga drugačije. Ne znam čemu šećer služi. Za šećer i vodu, kad štucaš? Da te ubije? Kolače kad pravim, pa da ih zašećerim, ali ja nikada ne pravim kolače, ne umem. Ček, za šta još šećer služi… da se prospe po patosu pa se sve zalepi i krcka, da, to je, kako živeti bez tog osećaja. Nije čudo što je nestašica.

A mleko… to već od lerdija nabavljam. Do juče sekli noge i ruke ekipi koja im se mešala u trgovinu kokainom, a sad, kad su prešli na mleko, ovo se pretvorilo u Medeljin, ljudi! Ode glava zbog litre dugotrajnog! Pišem mu, tebra, el ima. Isključen. Pu, jebem ti mater, jel ima neki lerdi mleka da je budan u sedam ujutru. Eto ga jedan. Tebra, dva. Tamo, da. Ostavim mobilni kod kuće. Sednem na bicikl, odem „tamo“. Kroz petnaest minuta eto i njega, u crnom folksvagen polu. Pozdravljamo se, kao, a on mi tokom „rukovanja“ dodaje kesicu sa jednim decilitrom mleka. Ja njemu deset soma. Esi mi bardo, evo, tebra, onako, malo formalnog razgovora i onda pun gas ka Miljakovcu. A ja kesicu s mlekom u gaće, ako me startuje interventna.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.