Ismir voli Azru

Naročito je Bošnjacima stalo do toga da među Srbima imaju nekog koga doživljavaju kao prijatelja.

Puno njih se javljalo, iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Sandžaka, svi u istom fazonu – mi volimo Srbe, ne želimo više nikada, ma ni svađu sa vama, a kamoli u rat, hvala ti, hvala ti, a ja bih im svima odgovarao: „Mnogo ljudi u Srbiji misli kao i ja, ali na vlasti su učesnici i saučesnici u srebreničkom pokolju, nije nam uopšte lako.“

Jedan se baš isticao. Samome sebi nadimak na društvenim mrežama nadenuo je po omiljenom fudbalskom klubu iz Serije A. Javljao mi se u inboks svaki put kad bi ga neki „kreten“ negde na Fejsbuku iznervirao, ponavljajući, ako me neko dira, „lako ću ja s jaranima preć granicu, da im jebemo sve po spisku, paša moj“. Kontam, lik je iz Bosne. Hvala, kažem, mislim da neće biti potrebno.

On, međutim, toliko pizdi, da mi se sav uznemiren javlja, posle svakog onlajn obračuna s mojim „koljačima“. Uvidevši da je pun energije za obračun, postavio sam ga za administratora Fejsbuk grupe „Nezvanična grupa obožavalaca emisije Dobar loš zao“, u kojoj se tolko zlog zapatilo zbog nekontrolisanog učlanjivanja da više nikakve veze sa našom emisijom nema.

Izbacuj, blokiraj, radi im šta hoćeš, kažem svom drugu iz Bosne. Odmah se baca u unapred izgubljenu bitku, pa mi se posle nekoliko dana žali: „Paša moj, nisam ni slutio koliko idiota ima.“ Pitam ga kako se zove. Ismir. Rođen 1980, u Bratuncu. Kada se afera sa Mladićem i Srebrenicom stišala i on se ređe javljao, sve dok Dodik nije počeo da preti otcepljenjem, a Vulin „Srpskim svetom“.

„Vidi, paša moj, nikome zlo ne želim, ali ako treba, boriću se puškom za ovu moju Bosnu. To je naša Bosna, nije ni muslimanska, ni srpska, naša je!“, nervirao se Ismir, a ja nisam znao šta da mu kažem, osim da mu nudim tanku nadu kako Zapad neće dozvoliti da se u Bosni ponovo zarati, te da su potezi Dodika i Vulina samo marketing. On to, međutim, nije tako video. „Marko, kunem ti se, dirne li mi iko Bosnu, ginuću za nju!“

„Šta je ovo, šta je ovo?!“ vrišti Ismir pre neki dan i šalje mi koreografiju Zvezdinog severa. „Oni kažu da ima veze s grobarima“, odgovaram. „Bolje da priznaju da su na strani Rusa nego što lažu!“, dere se slovima, pa nastavlja, „Idem u Ukrajinu! Idem, majke mi, dosta mi je ovog zla! Sutra će ovako i po Bosni da navale, paša moj!“

Dva dana kasnije javlja se Ismir iz Kijeva. Tačnije iz mesta pored Kijeva, gde su smešteni ukrajinski dobrovoljci iz inostranstva. Helikopteri im lete iznad glava, čuju se udaljene detonacije. „Čuvaj glavu, buraz“, hrabrim ga. Kažem da ću napisati tekst o njemu i pitam šta želi da poruči čitaocima. „Napiši da volim moju djevojku Azru, svi da vide!“