Foto: Radenko TopalovićLekcija „Ispravljanje istorijskih nepravdi“: „U jesen 1944, komunjare su navalile na Srbiju iz svih pravaca. Iz pravca Raške, Crne Gore i Hercegovine, domaće komunjare, a iz Bugarske i Rumunije, ruske komunjare.
Udarili su mučki na nemačku vojsku, koja se povlačila iz Grčke, a naročito na naše div-junake, trupe đenerala Nedića i Dimitrija Ljotića.
Deo četnika, zaveden pozivima komunjarskog agenta Kralja Petra Drugog, prešao je u komunjare, a drugi deo se pridružio našim herojima, koji su se, uvidevši da će glave pogubiti, pridružili Nemcima u povlačenju.
Posebno divljački bio je napad na Beograd, koji je već dovoljno stradao u proleće iste godine, pod bombama angloameričkih komunjara.
Jadni Beograđani, koji su tokom rata, kako to i priliči, gledali svoja posla – leti se kupali, zimi se sankali, išli u pozorišta, komunjare i Jevreje cinkarili – našli su se istovremeno pod angloameričkim bombama i paljbom ruske artiljerije.
Sredio bi to Nemac sve, da nije bilo toliko izdajnika Srbstva u Srbiji i van nje, a naročito ustaša, koji su preko noći skinuli svoje krvave crne uniforme, turili komunjarske kape i došli da kolju po jadnoj našoj majci Srbiji. Sve se završilo onako kako nismo želeli – komunjare su okupirale Beograd, a sa njim i Srbiju.
Srpsku nejač poslali su da izginu na tzv. „sremskom frontu“, a sve ostale, koji nisu komunjare, su pobili.
Kako je iko u Srbiji ostao živ, do danas nije razjašnjeno. Ni naši junaci koji su se sa nemačkom vojskom povlačili, nisu se izvukli. Sve su ih, pre ili kasnije, komunjare pobile, pre svega zbog izdaje angoameričkih komunjara, koji im nisu pružili sigurno utočište od komunizma, već su ih poslali pravo crvenom đavolu pod kamu.
Na sreću, ništa nije večno, pa ni komunjarska vlast.
Od globalnog sloma komunizma, 1989, do današnjih dana, predano se radilo na vaspostavljanju poretka koji je u Srbiji vladao od 1941. do 1944, te rehabilitaciji svih viđenih junaka koji su taj poredak krasili, a poseban herojski čin, koji će se pamtiti vekovima, dogodio se 2024.
Nemačka sila je, naime, po dolasku u Srbiju, podigla most na Savi, jer su komunjare predvođene generalom Simovićem, srušile most komunjare Kralja Aleksandra, u zabludi da će to nekako Nemce zaustaviti.
Prilikom odlaska iz Srbije, Nemci, prirodno, nisu hteli da ostave komunjarama most na poklon, pa su ga minirali.
Komunjare su izvršile diverziju, most nije eksplodirao, pa su ga arčile za svoje sebične potrebe narednih osamdeset godina.
Da nepravda bude ispravljena, potrudila se beogradska vlast, koja je, na osamdesetogodišnjicu od komunjarske diverzije, most napokon uspešno minirala i srušila.
Beograđani su, kako to i priliči, ovo herojsko delo dočekali u mirnom i svečanom raspoloženju.“
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
