Foto: Miroslav DragojevićImali ste priliku da, uz ove novine, pročitate i remek-delo „Dominantna i neželjena elita“ Latinke Perović. Tu priliku ste svakako iskoristili, pa možemo zajedno da se složimo da je Latinka, koje više nema, bila zapravo poslednji cvet u političkoj baštici koju je nazvala „neželjenom“.
Iako u dubokim godinama ili valjda baš zato, Latinka Perović je do samog svog kraja bila živi simbol uzaludnih pokušaja da se stoka izvede iz krda, da joj se objasni da nije stoka, već čovek, da je, kao čovek, stoka slobodna da bira put kojim će kroz život ići, da nije obavezana ni na šta, osim na to da neko drugi zbog nje ne strada.
Latinka je u svojoj knjizi do najsitnijih detalja opisala temelje i nadgradnju neuspešnih pokušaja ubeđivanja Srba da čopor nisu, a da ljudi jesu. Ideologija „sabornosti“, „čoporništva“, „pripadništva“, „nacionalizma“ oduvek je bila daleko jača od ideje da uspešno društvo čini uspešan i srećan pojedinac, koji je svoj uspeh i sreću izgradio slobodom svog življenja i rada, nevezan čoporativnim uslovljavanjima.
Pomenuta, epski nadahnuta, kolektivistička antiutopija, Srbina nije učinila niti srećnim, niti dobrim, niti večnim, već nesrećnim zlotvorom koji je, slepo prateći čoporativnu kolektivnu besvest, zapravo učestvovao u survavanju svog naroda u istorijski ponor.
Kad je Basara u svom podkastu promrmljao: „Da li je bilo više vas liberala ili ovih drugih?“, Latinka je spremno odgovorila: „Mi smo oduvek bili u velikoj manjini.“ Srpska sabornost provlačila se kao utvara i kroz komunizam, tiho blagosiljana od srbokomunista, koji su intimno navijali za pašićevske snove o Srbima u jednoj državi, najbolje bi bilo srpskoj, pa su žmurili na oba oka kada su se nacionalkomunisti, u društvu nekomunista, sastajali po beogradskim stanovima i u pola glasa pravili planove o „Velikoj Srbiji“.
Srpske liberale (Marko Nikezić, Latinka Perović) je stoga bilo lako saseći u korenu, jer su bili em nejaki, em prenapredni za ovu sredinu i ono vreme, ali i previše pošteni da bi diktatorovu odluku o uklanjanju sa političke scene dočekali bez plana B, to jest samo sa „Okej.“
Posle smrti Tita, srpski čoporativni korov je nabujao, i promptno proždrao iluziju o pojavi nekakvog novog liberalnog krila među srpskim komunistima, koje bi Srbiju, umesto u krvavu propast, moglo odvesti u svetlu budućnost. Liberalna politička misao imala je tek još dva trzaja, Zorana Đinđića i Čedomira Jovanovića, da bi se na samrti svela na tek poneki tik na jezivoj grimasi srpskog nacionalističkog antidruštva.
Latinka Perović do kraja je ostala verna liberalnim idealima i uporno je objašnjavala njihovu potencijalnu snagu i veličinu, iako su od liberalizma u srpskoj istoriji ostale samo krvave mrlje, a u sadašnjosti ga, posle njene smrti, više uopšte ni nema. Čitajte Latinku.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
