Ja bacam prvi kamen

Konferansije Todor se uhvatio za glavu, a Čele je skočio.

„To, majstore! Dajte nam jebene puške, dajte nam kame, dosta je bilo, dosta je bilo!!!“, vrištao je, a na čelu su mu se pojavile tri žile ludare. Scena je ličila na cirkusku tačku dva umna bolesnika.

„Evo, danas idemo kao da blokiramo mostove“, nastavio sam.

„Pa, zar vi stvarno mislite da on razume taj jezik? Zar stvarno mislite da će poništiti izbornu krađu kad mu tri našminkane devojčice izađu na Brankov most? Džukac je to, koji je u jednom danu pobio ne znam ni ja koliko hiljada ljudi u Srebrenici! Kada krene lemanje, jednom rukom će da vas biju, a drugom da vam skidaju gaće!“

Dvoje, troje je zatapšalo. Izgubio sam magiju. Iz mene nije govorila revolucija, nego zaljubljenost, histerija, spoznaja da sam sinoć prvi i poslednji put u životu video Nadu u crnom kaputiću i sa slonovima na ušima.

„Okej, evo, upoznao sam noćas jednu ribu. Čovek bi rekao naše godište, kad ono, devet godina starija.“

„Opa!“, dobacio je Čele.

„Je l’ znate šta je ljubav na prvi pogled? Ako je jednostrana, onda je to nešto najgore što može da vam se desi, ako je obostrana, onda je to nešto zbog čega vredi rizikovati život, otići na Dedinje, izvući Miloševića za uši, obesiti ga na Terazijama i oko vrata mu okačiti natpis ‘Samo sam hteo da živim normalno!'“

Eto aplauza. Čele je otrčao do prozora i počeo da ga otvara i zatvara, da udara njime kao lud, sve dok prozor nije pukao.

„Na plato, pa na kordon! Ja bacam prvi kamen!“, razdrao sam se.

„Ne, ja bacam prvi, ja bacam prvi!“, vrištao je Čele.

Naša grupica je nešto kasnije krenula sa platoa u šetnju, pošto se Tamara muvala s nekom barabom sa DIF-a.

Kad smo stigli do Prizrenske, kolona je već stajala.

Bez razmišljanja sam potrčao ka mostu, a rame uz rame sa mnom trčao je Čele.

Kad sam se osvrnuo, dvadesetak metara iza nas video sam naš barjak oko kojeg su se kroz masu gurali Radovan, Dejan K, Tamara i njen difovac.

Stigli smo do čela kolone, koje je bilo na Zelenjaku.

Tamo su stajale ribe s natpisom „Beograd je svet“, a studentsko obezbeđenje kanapom je odvojilo kolonu od murije koja je stajala u Brankovoj.

Bili smo dvadesetak metara od njih.

Čele je iz džepa izvadio kamen i bacio ga na pandure.

Jedan od pandura je viknuo: „Nemoj da ti jebem mater!“

Čele je urliknuo: „Dođi, samo dođi!“, neki čovek je s trotoara dreknuo: „Pustite decu, barabe!“, a dve tetke su sa trećeg sprata Beobanke uporno su pištale: „Uaaa! Uaaa!“.

(odlomak iz romana „Kandže“, 2004.)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.