Jaške

Bili su to uvek vreli rođendani, hoću da kažem, dani su bili vreli, a rođendani su bili kao i on – skromni. Svoju blagu narav i raskošno poznavanje svega i svačega delio je sa malim brojem ljudi. Bio je doktor tehničkih nauka, koji je rado majstorisao po stanu i pod otvorenom haubom kola.

Naučio me kako se menja točak, o tome sam već ovde pisao. Naučio me kako se pale kola na gurku, ubaci u drugu i puštaj kvačilo. Naučio me kako se popunjava faktura, kada sam prvi put otvorio preduzetničku radnju, godinu dana pre njegove smrti. Pravio je sjajne faširane šnicle, opisao sam to u nekim svojim romanima. Bio je verovatno moj najverniji čitalac.

Ne hvata me tuga samo na njegov rođendan, ili godišnjicu smrti. Hvata me kad ga sanjam, hvata me kada u onome što govorim prepoznam njega, hvata me što tačno znam kako bi se smejao Nenadovoj frizuri u DLZ, hvata me što nijednu od naših emisija nije pogledao, što nijednu od ovih kolumni nije pročitao. Hvata me, dakle, često.

Uhvatilo me je tako i u aprilu, 2020. Pitao sam se kakve bi ćale mudre savete imao u vezi sa kupovinom pre policijskog časa i kako bismo se viđali na nedeljnom ručku, kada nedeljom nije smelo da se izlazi napolje. Setio sam se tada da je ćale imao druga iz gimnazije, Jašketa. Jaške mu je bio kum na prvom venčanju, s mojom kevom.

Znao sam Jašketa – sa crno-belih fotografija sa svadbe, iz 1974. Veseli bradonja. Svaki put kada bismo osamdesetih gledali nešto što je snimala Radio-televizija Beograd, čekali smo Jašketovo prezime među kamermanima, a kada bismo ga ugledali, radovali bismo se tim slovima na špici, kao da nas je Jaške nakratko posetio.

Pronašao sam ga tada, u aprilu, 2020, na Fejsbuku. Isti kao sa fotografija. Poslao sam mu zahtev za prijateljstvo i poruku: „Kume, upadaj“, pretpostavivši da će mu biti drago. Nije odgovorio. Pre nekoliko nedelja dodao sam na Fejsbuku majstora kamere i velikog šmekera Pužu, koji snima DLZ od jeseni, 2020. Puža je radio na RTS, ispostavilo se, zajedno sa Jašketom.

Kaže bili smo super drugari, zajedno smo otišli u penziju. Kažem ja, Pužo, puno ga pozdravi, on je bio venčani kum mog pokojnog ćaleta. Kaže Puža, Jaške, tačnije Ivo, kako ga on zove, umro je u martu, 2020. Smor. Mada nije da mi nije prošlo i to kroz glavu. Javio sam kevi, rastužila se. Ipak je to bila njena jedina svadba. Pitao sam zašto se nismo viđali s Jašketom, a ona je odgovorila: „Viđali smo se dok si bio baš mali, a posle su nam se putevi razišli, kako to u životu ide.“

Napisao sam Jašketu oproštajnu poruku na mesindžeru, ispod one prve, a znao sam i šta će mi biti tema za ćaletovu „rođendansku“ kolumnu. Počivajte u miru, kumovi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.