Foto: Radenko Topalović„AAAAAAAAAA!“
Urlik iza mojih leđa, bolan i nestvaran, iskren i poražavajući. Okrenuo sam se. Darko je stajao u plićaku i držao se za desno stopalo.
„JEBEM TI MAJKU!“
Doskakutao je do peškira, pao na dupe, zemlja se zatresla.
„Jebeni jež, majku li mu jebem! Zašto mi nisi rekao da ovde ima jebenih ježeva, jebem li i tebi mater da ti jebem?!“
„Nema ih.“
„Kako ih bre nema?! A šta je ovo!?“
Pokazao mi je stopalo. Zaista, u njemu se nalazilo pet-šest crnih bodlji, kao od morskog ježa, ali ja nisam video nikakvog prokletog ježa dosad. Ipak, jedan od njih našao je Darka.
„Daj da ti izvadim ta sranja iz noge.“
„NE! Šta ako jedan deo ostane unutra?!“
„Nije to krpelj da jedan deo ostane unutra, to je usrani jež.“
„Uuuu, jebem ti ježa i Čanj i tebe i sve ostale kojih mogu da se setim!“
„Da vadim il’ da ne vadim?“
„Vadi, u pičku materinu, kao da mi je neko zavukao otrovne igle u nogu.“
Uhvatio sam najveću bodlju i izvukao je. Koliko je virila, toliko je bila i unutra i krv je krenula.
„Šta je to? Krv?!“
„Ne, ne, samo ti lezi.“
„Osećam da mi nešto curi niz stopalo, to je krv!“
„Nije, to je morska voda. Smiri se.“
„Ne, to je krv! Moram kod doktora!“
„Čekaj, bre, ne možeš takav kod doktora. Daj da ti barem izvadim te bodlje!“
„Ne, vodi me kod doktora, odmah! Šta ako se to sranje zagadi? I sam si video koliko je more prljavo i usrano.“
„Ti si hipohondar.“
„Jesam. Bolesti se plašim, to je tačno! Plašim se i raka i side i tetanusa i kuge i svega. Plašim se svakog nevidljivog sranja koje može da ti uđe u telo i skroz ga sjebe. Idemo!“
Izvukao sam mu još jednu bodlju iz noge, ništa manju od prethodne i iz te rupe je grunula krv i Darko je to osetio i počeo da me udara levom rukom po leđima.
„Kretenu, puštaš mi krv! Nije ovo srednji vek! Vodi me kod doktora, VODI ME KOD JEBENOG DOKTORA!“
Pomogao sam mu da ustane i s peškirima pod rukama krenuli smo ka hotelu. On je skakutao na jednoj nozi, oslanjajući se na moje rame.
Došli smo na recepciju.
„TREBA MI DOKTOR!“, dreknuo je Darko i devojka se prepala.
„Doktor?“
„DA! DAJ MI DOKTORA! ODMAH! OZBILJNO SAM POVREĐEN!“
„Šta se desilo?“
„NABO SAM SE NA JEŽA!“
„Nema ovde ježeva.“
„UTOLIKO GORE! KO ZNA NA ŠTA SAM SE ONDA NABO! ZOVI DOKTORA!“
„Ne mogu da ga zovem, ali imate ambulantu tu, nema ni sto metara odavde.“
„GDE?“
„Odmah pored pošte.“
„GDE JE JEBENA POŠTA!?“
„Znam ja gde je jebena pošta“, rekao sam. „Samo nemoj više da se dereš. Idemo.“
Nastavili smo u istom stilu, a njegova noga zaista je krvarila kao da ga je neko upucao. Krvavi trag pratio nas je sve do pošte. Pored je bila kućica s crvenim krstom na vratima i prozorima. Uleteli smo unutra. Čekaonica. Pet stolica. Jedna žena s detetom.
Detetu razbijena glava. Gledali su nas i naš krvavi trag na podu. Dete je počelo da plače. Darko je seo na stolicu pored njegove. Stolica je krcnula.
(Odlomak iz romana „Pikavci na plaži“, 2003)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
