Foto: Radenko TopalovićKad sam napisao „Kandže“, osećao sam se kao da sam porodio zver, kao da sam napravio atomsku bombu. Budio sam se usred noći prestravljen da ovu knjigu neće pročitati svi koji treba da je pročitaju, da neće stići do svakoga kome je namenjena.
Prva tri romana, objavljena u Narodnoj knjizi, davila su se među silnim delima književnih zvezda koje su se početkom dvehiljaditih sve nabile u tu izdavačku kuću.
Tad, u proleće, 2004, bio sam na pola puta do dvadeset devete. Još uvek sam bio mlad (i čovek i pisac), trebalo je da se strpim, da sačekam da starije kolege umru, pa će onda neko čuti i za mene.
„Pre ću ja da umrem nego oni!“, urlao sam u Šansi, a Ana Rodić, s kojom sam tada ponekad blejao na Tašu, sažaljivo me je slušala.
„Urednik ga čita već mesec dana i nikako da se javi! Nije valjda zbog jebenog Slobodana Miloševića!?“, grizao sam čašu s koka-kolom.
„Zašto ne zoveš Tanju Petrović?“, pitala je Ana, zabrinuta za moje mentalno zdravlje, više nego za moju knjigu.
„Ko je to?“
„Kako, bre, ko je to, stvarno si seljak ponekad“, ljutnula se. „Tanja je bila… pa, nema šta nije bila, čoveče, raspitaj se, ali sada je postala urednica u Samizdatu B92. Sigurno joj treba domaći pisac. Tebi, realno, treba bolji izdavač. Javi joj se.“
„Kako da joj se javim, dobar dan, ja sam Mare, evo knjiga? Ne umem ja to.“
„Dobro, najaviću te, pa joj se onda javi. O, jebote…“
Tog popodneva Ana mi je poslala poruku da se odmah javim Tanji. Pustio sam joj SMS, a ona mi je zakazala sastanak narednog dana, na poslednjem spratu u zgradi B92.
Došao sam, popeo se gore, pokucao na vrata, otvorio ih i eto Tanje Petrović, sa njenim osmehom.
Nismo dugo pričali. Dovoljno je bilo to što sam autor Narodne knjige, sa tri objavljena romana, što sam mlad i što je novi rukopis o protestima, da budemo na ivici dogovora. „Javljam ti se čim pročitam“, rekla je.
Te večeri sedeo sam u bioskopu Doma omladine i gledao „Troju“.
Na desetom minutu filma sam se posvađao sa tadašnjom devojkom i ona je napustila salu. Dvadesetak minuta kasnije zazujao mi je telefon. Poruka od Tanje.
„Ovo je sjajno. Dođi sutra da potpišeš ugovor.“
„Kandže“ su dobile izdavača, a ja sam dobio stariju sestru, koja se brinula za mene, ne samo dok mi je bila urednica, već i kasnije, kad smo se povremeno viđali u Šumatovcu, da popijemo čaj.
Urednika u Narodnoj knjizi sam pozvao tek kada sam potpisao ugovor sa Samizdatom. Ispostavilo se da se nije javljao jer je izgubio moj broj.
Gazda je popizdeo i naterao me da uzmem sve neprodate primerke mojih knjiga iz skladišta u Batajnici i isplatim mu troškove štampanja.
Nema frke. Nije bilo cene koju nisam bio spreman da platim da se o „Kandžama“ stara Tanja.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
