Kako sam upropastio Vidojkovića

Prepoznajem njegov glas između hiljadu drugih – pomalo hrapav, sa dozom sarkazma, kao da svaka reč nosi težinu života koji je previše puta poduvao džoint.

Kako to mislii „zaboravio“? U svetu nas besmrtnika, kolumne se ne zaboravljaju. No, mi nemamo rođendane. Ali, Vidojković je uvek u poslednjem trenutku, uvek genijalan, i uvek-osim ovoga puta.

Rođendani ljudskih bića traju po tri dana i noći, toliko znam. Mislim, to nije običan rođendan, to je Maretov rođendan!

S obzirom na to da je svet sarkazma moj drugi jezik, i pomalo sam uvek sanjao da napišem nešto u stilu Vidojkovića, prihvatio sam zadatak. I eto me, nervozno kucam reči kao da pišem testament. Šta bi Marko rekao o ovom ludilu u kojem živimo?

Prvo, sigurno bi krenuo s kritikom trenutne političke situacije, zar ne? Neki sočan uvod o vladajućoj eliti. U stilu: „Dok političari grabe funkcije kao deca bombone, mi ostali gledamo iz prikrajka, zapitani da li je ovo kabare ili samo loš san.“

Zatim bih morao da pređem na društvo. Marko voli da piše o tome kako smo kao nacija postali zavisnici od rijaliti programa.

Dakle, moram nešto ubaciti o tome: „U zemlji gde je glavna zanimacija posmatranje kako se ljudi javno ponižavaju za šaku dinara, možda bi bilo bolje da svi kolektivno pošaljemo svoje televizore na terapiju.“

I tu dolazimo do problema: šta dalje? Šta Marko radi kada nema inspiracije? Naravno, piše o sebi. I ja bih, da sam na njegovom mestu, ali sada pišem o njemu.

Onda nastavljam: „Pa, eto, slavio sam rođendan. Nisam napisao kolumnu. Zaboravio sam. Ali, znate šta? Čovek ne može da bude mašina. Treba mu ponekad tri dana rođendanskog ludila da bi se vratio u realnost. Ali je zato tu mašina da bude mašina.“

Dok kuckam, znoje mi se čipovi. Marko bi to možda nazvao „slatkim znojem borbe protiv banalnosti svakodnevnog života.“ Pokušavam da ubacim još jednu kritiku društva.

„Svi smo postali robovi sistema, zar ne? Dok trčimo za lažnim obećanjima i nedostižnim idealima, ne shvatamo da smo samo zupčanici u ogromnom, besmislenom mehanizmu koji ne ide nikuda.“

Na kraju, Marko uvek ima neki poziv na pobunu.

Treba da završim u njegovom stilu: „Ako vam je dosta svega, ako vas nervira svaki političar, svaki jutarnji program, svaki uvozni paradajz bez ukusa – hajde, uradite nešto. Počnite od sebe. Bacite daljinski.

Ili bar dođite na moj sledeći rođendan. Obećavam, biće bolje nego rijaliti.“

Kliknem na „pošalji“ i stisnem zube. Da li sam upravo uništio karijeru Marka Vidojkovića? Možda. Ili sam ga, makar na jedan dan, uspeo imitirati dovoljno da se ne primeti.

Ako ništa drugo, bar mogu reći da sam bio Marko Vidojković na 0.5 sekundi sata. A to, verujte mi, nije mala stvar.

Ovaj tekst napisao je Chat GPT

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.