Kidnapovala me mačka

Volimo da se podvučemo pod točak kamiona, da se malo ugrejemo. Taman sam krenuo ka jednom kiperu na lokalnom divljem gradilištu, kad sam primetio da ulicom ka meni ide žuto-crna mačka. Klasična mačka, visoka oko tri metra.

Krenula je pravo ka meni, a ja sam počeo da se derem: „Joj, gospođo, kad biste mi udelili jedan dupli čizburger, gde bi mi srce bilo.“ Ona me, naravno, nije razumela, ali shvatila je da sam gladan: „Pa ko je to meni gladan, ko to meni umire od zime?“, mjaukala je. „Gospođo, jesam gladan i hladno je, ali nemojmo preterivati…“

„Ideš sa mnom kući, srculence malo, pogledaj ga, izgubljen, bez igde ikoga…“, ščepala me i počela da me gladi po kosi, a ja sam uzaludno dovikivao: „Ej, eno su mi burazeri, u ulazu broj 8, keva na Konjarniku, samo malo klope i to bi bilo to!“ Ona je ovo, ne razumevši moj jezik, protumačila kao izjavu zahvalnosti, pa me tutnula u ceger i mi pođosmo.

Kuda me odvukla pojma nemam, jer sam stalno upadao u jebeni ceger, pa sam na kraju digo ruke i ostao unutra, da se klatim. Čuo sam da je ušla u pekaru i tražila četvrt bureka sa sirom. „Ne sa sirom, jebote, sa mesom!“, dreknuh iz cegera, a ona je objasnila pekarki: „Imam u cegeru jednog malog gladnog, izgubljenog čovečuljka, nosim ga kući. Ne može Maca Mara mirno da spava, a ove dušice se unaokolo smrzavaju.“

Dovukla me, potom, kući, koja je bila na jedno petnaest minuta njenog džinovskog hoda, u ko zna kom pravcu. „E tako, mali moj čovečuljak, ovo je tvoj novi dom“, rekla je, spustivši ceger na pod. Iskočio sam napolje i dreknuo: „Alo, mačketino! Ja imam svoj dom! Ko zna jebeno gde, zahvaljujući tebi! Burazeri me čekaju da gledamo Ligu šampiona! Ej! I burek sa mesom, uvek s mesom, bre!“

„Iju, kako si samo cakan“, potpuno je pogrešno razumela moje obraćanje i počešala me po glavi. „Daj da te slikam.“ Onda me slikala džinovskim mobilnim za mačke i promrmljala: „Pravi lepotan, ala ću se pohvaliti na Instagramu.“ „Tebra, psst, tebra!“, obratio mi se neko. Bila je to riba, mislim, ženska, koja je čučala ispod mačkinog kuhinjskog stola. Došao sam do nje.

„Mačketina je luda načisto! Spasavaj se kako znaš i umeš!“ Riba je bila slatka, ali mentalno jako loše. Uz to neviđeno debela. „Šta i tebe je kidnapovala?“ „Pre dve godine! Samo me tovi! Mislila sam se da se bacim s terase, ali drugi sprat, jebote, sva ću se polomiti, a i provalila me je, pa je stavila mrežu protiv samoubistva.“

„Aha, vidim da si se upoznao sa Cicikom!“ „Zoveš se Cicika?“, začudio sam se. „Zovem se LJubinka, ova budala me zove Cicika“. „A tebe ćemo da nazovemo Cicko“, mjauknula je i stavila burek na patos. „Čibe, ovde ja prva jedem“, frknula je LJubinka.

(nastaviće se)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.