Foto: Radenko TopalovićProšlo je nekoliko dana otkako me kidnapovala mačka, a nije prošao nijedan dan da me Cicika, odnosno Ljubinka nije odvaljivala od batina.
Dok je bila na slobodi, trenirala je tekvondo i to što se natovila kao svinja nije joj mnogo oduzelo od te veštine.
Tukla me je pre svakog obroka, a onda bi ga celog proždrala, tabala bi me čim bih prilegao da odremam, a pošto je delovalo kao da je stalno budna, sna nisam imao uopšte.
„Zašto to radiš, jebote“, pitao sam je prvih par puta, a odgovor je bio isti: „Zato što ću ja biti jedino ljudsko biće u ovoj kući, majmunčino buljava.“
Mačka je pokušala nekoliko puta da nas rastavi, a onda je sažaljivo zaključila: „Avaj, Cicika i ti se uopšte ne podnosite. Šta ću sad, na ulicu ne možeš, umrećeš od zime i gladi.“
„Na ulicu, na ulicu, slobodno!“, dovikivao sam, „Uhvatiću trolu, naći ću nekako jebeni Konjarnik.“
„Nema druge, daću oglas na Instagram stranici Ljudi za udomljavanje: Mačke i mačori moji, pogledajte ovog milog čovečuljka kog sam spasila sa ulice od sigurne smrti. Relativno je čist, umiljat, ali moja čovečuljčica se uopšte ne slaže sa njim. Molim vas, ko može da mu pruži zauvek dom, da mi se javi što pre!“
Istog dana, jedna sasvim crna mačka došla je po mene.
„Jeste li ga vodili kod lekara, dosta je neuhranjen.“
„Nisam, Cicika ga bije pre svakog obroka, gotovo ništa ne jede, mučenik,“
„Ipak je mužjak, možda ima neki poremećaj. Svakako mislim da će kod nas uživati.“
Zatim me strpala u kavez, ubacila u kola koja voze mačke i odvezla me čak u Smederevo.
Tamo me je ubacila u jednu udžericu, u kojoj su živela još četiri ljudska bića, jedna nervno rastrojena riba, koja je neprestano namigivala, čas levim čas desnim okom, namćorasti ćelavi deda i dva klinca, ne starija od šesnaest godina.
Klinci su delovali kao pripadnici navijačke grupe i dileri spida, ali su bili neobično mirni i tihi.
Bio je tu i TV, ugašen, ali bio je tu.
„Jel može da se zbriše odavde, ovo je sve veliki nesporazum“, pitao sam dedu, a on je pljunuvši na kameni patos promrmljao: „Nema bežanja odavde, sinovac. To ti je, što ti je.“
„Kako, bre, nema bežanja?“
„Nema svrhe, videćeš. Ja sam ovde trideset i pet godina.“
„Trideset i pet godina? Pa mačke žive dvadeset godina maksimum!“
„U kući za mačke, pored, živi šesnaest mačaka, ova što te dovela je dvadeset šesta generacija koju sam upoznao.“
Utom, crna mačka je banula u šupu.
„Tebe ćemo zvati Packo“, mjauknula je i podigla me uvis.
„Biće ti lepo ovde, Packo. Ali prvo na kastraciju, da mi ne odlepiš, pa onda lepo da gledate jutarnji program na Pinku. To je ovde najveći hit.
„Kakva kastracija, alo“, dreknuo sam.
„Zar je to po zakonu?“
Kao i ostale mačke, nije razumela šta sam se drao, ali me je ubacila u džak, čiji je vrh čvrsto vezala i ja sam se našao u potpunom mraku.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
