Kocka do kocke, Kockici 1Foto: Radenko Topalović

Kada je rekonstruisan Trg republike, 2019, šetali tuda Vučić i Vesić. Ugleda gosn Vučić kocku i krene da je podigne, a Vesić ga upozori: „(namig, namig) Nemojte, šefe, da dižete tu kocku, svi će videti da imate supermoći. Teška je…“

„Ah, da, ovo su one najteže kocke, granitne“, doseti se Vučić, „(namig, namig), napravljene su da traju četiri veka.

Koliko su nas Turci držali u ropstvu, e toliko će i ove kocke trajati. Svaka je teška sedamsto kila i jedino utovarivač i ja možemo da ih dižemo.

Trajaće ovaj Trg, ovako rekonstruisan, večno.“

Tako i bi. Prvih jedanaest minuta, dok pod težinom granitnih kocki Trg nije počeo da propada.

Toliko su kvalitetne bile te kocke da su pomoću sile gravitacije pošle pravo u središte Zemlje.

Zbog varljivog kvaliteta tla, neke su kocke išle malo brže, druge malo sporije, ali svakako su sve redom krenule na dno dna.

Tako to biva kada svom gradu želiš najbolje, a on nezahvalan, krene da guta sve što napraviš, eno, recimo,

Beograd na vodi, taj nezahvalnik, ako ovako nastavi, potonuće načisto, do 2028.

Možda ne bi bilo loše ostaviti nekome drugom da se bakće time.

U međuvremenu, gospodin Vučić se skinuo go i preko noći sam povadio sve granitne kocke, koje su sa Trga republike pošle ka središtu Zemlje.

„Dajte one obične turske kocke, koje će trajati samo dvesta godina (namig, namig)“, naredi gosn Vučić,

„Beograđani zaslužuju savršeno kaldrmisan Trg republike, tačnije savršeno kaldrmisan kolovoz kraj savršeno asfaltiranog Trga republike!“

Stigle obične turske kocke i radnici ih vredno gurali jednu kraj druge, međutim, one prve kocke, granitne, od tonu i po, napravile su takve rupe, da je umesto jedne obične kocke moralo u Trg da se turi njih šesnaest.

Nema veze, nijedna cena nije previsoka kad je reč o sreći Beograđana.

Kocku na kocku, kocku do kocke, kocku pri kocki i nekako, za samo osam meseci, Trg je bio kaldrmisan.

A onda je pala kiša, pa su i ove obične kocke počele da tonu, jer, svaki majstor će vam to reći, voda uvek nađe put. Nađe voda, a za njom i kocka.

„Dođavola, a tako sam želeo (namig, namig), da Beograđani dobiju najbolju moguću kaldrmu, da se njome truckaju kolima, autobusima i trolejbusima“, nervirao se uz flašu rujnog vina gosn Vučić.

Šta ćemo sad da?!“ Utom, javi se gosn Šapić: „Izvinite, gospodaru, imam ideju…“ „Ti?“, začudi se gosn Vučić, „Baš da čujem.“

„Pa, bio je kod mene Branko Kockica, obučen kao dvorska luda, pre ovih izbora. koje smo, ovaj, izbora koje smo…“

„Izbora na kojima smo pobedili!“, ispravi mu tok misli gosn Vučić. „E, tako je.

Došao je i pevao pesmicu, a ja mislim da je zapravo hteo da me podseti kako nas je triput zaredom podržao na beogradskim izborima, a mi mu dali šipak.“

„To je to, kako sam se super dosetio!“, viknu gosn Vučić“, „isplatite Kockicu u kockama, a ovo sranje aflatirajte!“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari