Kokarda, zastava, vutra i Milica

Tri sata po podne. Grad je predivan, prazan. Samo kad je prazan, Beograd podseća na Beograd. Ceo dan čekam Milicu, nazovimo je tako, da mi javi kad će doći iz Smedereva. Pre nedelju dana je trebalo da se vidimo, a onda je otišla na dva dana u Smederevo i ta dva dana postala su tri dana, tri dana postala su četiri i ja sam je neprekidno moljakao SMS-ovima da mi kaže kada će doći u Beograd, da se napokon vidimo.

„Stvarno ne znam. Uskoro“, odgovarala bi svaki put, a ja bih ključao, jer se dugo nisam osećao tako paćenički. „Daj mi vreme! Kako je moguće da ne znaš?!“, kukao sam. „Hm, treba sa Đurom da idemo u šumu, sutra je Jelici rođendan, sigurno ću se napiti, a kad se napijem, mamurna sam bar dva dana…“

Znao sam šta sledi – teranje u k…. Niko ko me ovako zajebavao nije prošao drugačije i bilo mi je žao što će se to desiti i Milici, jer bila je baš slatka, a i trebalo mi je društvo za odvratnu svadbu mog najboljeg ortaka, iduće srede. Još dve ovakve poruke i s Milicom, ma koliko ličila na lepog vanzemaljca, je završeno.

Doleteo sam puntom od Dorćola do Banjice za desetak minuta. Te godine Uskrs je bio čak u maju. Sunce prijatno greje. Motor se neprijatno pregreva. Prvi put stojim ispred banjičkih solitera. „Milice, poslednji put, reci mi kad dolaziš, ili ćao“, puštam joj poruku dok obigravam oko zgradurine, tražeći ulaz. „Kako to misliš ćao?“ „Mislim kao zbogom, zauvek. Kad se vidimo?“

Zvonim, prema instrukcijama, četiri puta na 24. Posle minut, čuo se interfon i ja sam gurnuo vrata, koja su, ispostavilo se, bila otključana. Na četvrtom spratu, vrata broj 24, sa zalepljenom kokardom Dinarske divizije. Kucam. Otvara lik, kome su oči skroz zatvorene koliko je razbijen. „Aha, pisac. Uđi, uđi.“ Unutra, još jedan tip i riba, oboje crvenih očiju, sede na kauču i ćute, okrenuti ka isključenom televizoru. Iza njih, na zidu, jugoslovenska zastava s petokrakom.

„Evo“, dajem dva soma liku koji mi je otvorio vrata, a on iz frižidera vadi kesu s vutrom i u kesicu za zamrzivač, onako odoka, tura dve pune šake. Sabijam vutru i guram kesu duboko u rukav od teksas jakne, koju sam obukao samo da bih to uradio. Odmah polazim ka vratima, a lik koji me je uslužio me prati. „Ništa, pisac, sad znaš gde smo…“ „Vidimo se, šmekeru“, odgovaram, ne osvrćući se.

Nikad se nismo više videli, bila je to interventna šema, jer je moj lerdi zapalio u rodno selo, da se tamo drka s dedinim košnicama. Izlazim iz solitera. Neka baba. Neka deca. Divno sunce. Prelep vazduh. Grančice vutre zabadaju mi se u pazuh. Stiže poruka od Milice. „Stvarno ne znam, možda u ponedeljak, možda u utorak…“ „Nosi se u tri p… m…….“, odgovaram i blokiram njen broj.

(tekst je fikcija)