Foto: Radenko TopalovićVratimo se Aleksandru Vučiću, koji je, kada je uspostavljena vlada naprednjaka, socijalista i dinkićevaca, ustoličen za ministra odbrane, a uz tu funkciju dobio je fantomsko zvanje prvog potpredsednika Dačićeve vlade, što mu je omogućilo da se, uz velikodušni pristanak premijera, natrti na sve televizije i u sve novine, i od tada se odande nije skinuo.
Kad se ima u vidu da je nadimak tadašnjeg predsednika bio Grobar, moglo se očekivati da će upravo on sahraniti Srbiju, a da se ono što bude posle Grobara može smatrati kolektivnim zagrobnim životom.
Još u jesen 2012, kada je plašio gledaoce kezeći se tokom direktnog uključenja u drugi dnevnik RTS-a sa svoje prve zvanične posete Americi, videlo se da je rođen novi srpski politički monstrum. Retko ko se tih dana čudio kako to da se, pored predsednika i premijera, ispred nove srpske vlasti pojavljuje isključivo žvalavi PPV, valjda zato što je medijski cunami na kojem je jahao bio isuviše silovit, ali ja se nisam čudio jer su mi u glavi odzvanjale one reči onog čoveka iz onih kola tada već istorijske 2005.
Dok je još bilo ponekad mesta na ponekoj televiziji za mene (tu pre svega mislim na Sarapin Problem, na đilasovskom Studiju B), javno sam delio svoja saznanja iz 2005, uveravajući gledaoce da nije reč o teoriji zavere, već o nečemu što sam čuo kao predviđanje dobro obaveštenog čoveka, koje se obistinilo. Sreo sam tog čoveka na jednom protestu pre nekoliko godina i on mi kaže, grohotom se smejući: „Gledao sam te onomad kod Sarape i sve se mislim: nemoj Marko da kažeš i koji ti je čovek rekao.“
Zar delujem kao drukara? Nije bitno koji čovek mi je to rekao, bitno je da je bio u pravu. Petnaest godina od zlokobnog proročanstva u kolima, Aleksandar Vučić i njegovi banditi proždrali su Srbiju. Uništili su je tako da se više ne može opraviti.
Isplatilo se to ne samo njima već i svima koji su spolja i iznutra očerupali i poslednji kvalitetan centimetar naše zemlje, dok od nje nije ostalo živo blato, s tendencijom skorog pretvaranja u mrtvo blato.
Neki se pitaju šta će biti ako Vučić odluči da napravi salto mortale i u potpunosti, poput Miloševića, okrene leđa Zapadu.
Poput Miloševića, ni njega više neće biti, uz nižu ili višu cenu koju će narod na putu ka njegovom političkom, a možda i fizičkom nestanku morati da plati. Jedan dobro obavešten čovek mi je u kolima, dok smo se pre nekoliko meseci vozili u Šabac na snimanje emisije „Dobar, loš, zao“, rekao: „Vučić je teška kukavica. Plaši se i sopstvene senke, a najviše od svega plaši se Amerikanaca. Imaj to uvek u vidu, kad se pitaš kakvi će mu sledeći potezi biti.“
Imajte i vi to u vidu. A imajte u vidu i da mu je baš danas pedeseti rođendan. Poželite mu želju.
(Odlomak iz teksta „Pola veka Aleka“ iz 5. marta, 2020. Knjiga „Povrede na radu“)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
