Foto: Miroslav DragojevićJedan od prvih komentara na društvenim mrežama kad sam objavio da ću pisati „Ubitačno“ bio je: „Marko, jesi li se to prodao?“ Na samom početku, da raščistimo: nisam se prodao. Kažnjen sam.
Stigla mi je prošlog ponedeljka, u 6:66, poruka sa broja 666 666 666: „Dolazi, smesta.“ Jurnem na Medaković šest, u kuću broj 666, kojoj je temelj na krovu, a krov u temeljima.
Pozvonim na prozor i uđem kroz odžak, mračnim hodnikom stignem do vrata ofarbana krvlju, pokucam šest puta i uđem u crnu sobu bez prozora, kad tamo – Đilas, Šolak, Draža Petrović i đavo dovode Rio Tinto u zapadnu Srbiju, milion i po Kineza u istočnu Srbiju, gaje vutru, prave „srpski svet“, organizuju beskrajno trajanje pandemije, sve vreme se sprdajući sa predsednikovim maloletnim, dvadesettrogodišnjim sinom.
„Znaš li zašto si ovde?“, pita me đavo.
„Nisam siguran“, odgovaram bojažljivo. „Ovoj dvojici gospode već sam se prodao da učestvujem u specijalnom ratu protiv predsednika, a i vama sam se prodao, da lažem kako korona postoji. O čemu je reč?“
„Glavno u vezi s koronom bilo je to da stoka nosi maske, ne bi li satanistički rituali bili sprovedeni kako valja“, podseća me đavo.
„Pa, nose ih… donekle.“
„Đavola ih nose! Banem u pekaru, maskiran u babu bez maske, niko ni reč! Uđem u apoteku, maskiran u studenta bez maske, apotekarka bez maske i ja išamaramo dedu koji me upozorio da stavim masku! Upadnem u bus, svima im maske pod nosevima, navlače ih samo ako uđe kontrola! Još nabijaju pantenol u nos, otkako im je jedan od apostola, maskiran u bradatog ludaka, odao tajnu leka protiv kovida! Ispalio si me, kažnjavam te onim čega se lenčuge kao što si ti najviše plaše – svakodnevnim poslom.“
„Ijao, samo to ne!“
„Da vidiš malo kako je svaki dan na frontu. Pravac kod ovoga u redakciju, pa zajebavajte predsednika i njegovog maloletnog dvadesettrogodišnjeg sina od jutra do sutra!“
„Nemojte ga u redakciju, to neće preživeti“, insistira Draža Petrović.
„Dobro, ne mora u redakciju, ali mora svaki dan.“
„Nemojte svaki dan, ni to neću preživeti!“, bacam se na kolena. „Devet godina je prošlo, nemam predstavu kako izgleda kada svaki dan nešto radim!“
„Dobro, ne mora vikendom. Al’ subotom da mi prinosiš žrtvu.“
Đavo pucnu prstima, a ja se nađoh pred tastaturom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
