Foto: Radenko TopalovićNisam još ni počeo da varim informaciju da je Lađević pesničio Vuka Cvijića, a već je organizovan skup podrške hrabrom novinaru „Radara“. Početni koncept je bio dobar, hajde da se okupimo na platou kod Filozofskog, da se prebrojimo i tu su se strategija organizatora i moj osećaj razdvojili.
Najpre će koju reč na platou da nam kažu ugledni pojedinci, posle čega sledi masovno poniranje u amfiteatar faksa, gde će se održati tribina „Nije filozofski ćutati“, na kojoj će nam se obratiti još jedan broj uglednih pojedinaca.
sam došao na plato, među nekih pet stotina kolega, javnih ličnosti, aktivista i političara, počele su da naviru uspomene iz 1996-1997.
Tada je posle okupljanja na platou sledila protestna šetnja i protestna šetnja do Kosovske, ili gde god da se nalazi redakcija „Srpskog telegrafa“, bila bi idealan nastavak ovog okupljanja.
Odavno nisam na istom mestu sreo toliko ljudi, spremnih da se pobune. Olja Bećković, Goran Marković, Dobrica Veselinović, Jovo Bakić, Marinika Tepić, Dušan Petričić, Dejan Žujović, Draža Petrović, Marčelo, Vuk Cvijić i još nekoliko stotina najuglednijih primeraka nezavisnog novinarstva, te ljutitih građana, imajući u vidu da će, umesto na ulicama, završiti u suterenu, ponašali su se jedino kako su mogli. Kao na komemoraciji.
Hej gde si, jesi živ, jesi sada ovde, šta će biti u nedelju, aj se vidimo na kafi i tako to. Plan protesta je valjda osmišljen u najboljoj nameri, jer, u krajnjoj liniji, predmet „komemoracije“ je bio među nama, pa se sigurno i on nešto pitao. Krenuli smo u amfiteatar.
Naivni su požurili da sednu, što ih je osudilo na boravak u prostoru bez vazduha do kraja „protesta“.
Mi, koji smo imali puno neopravdanih, ušli smo unutra, nabili se uza zid i gledali u leđa onih ispred nas.
Ozvučenje je bilo bedno, a kad je prvi među nama dreknuo „Ton! Ton!“, ostali su mu se pridružili i ja sam otišao.
Kasnije sam, na nezavisnim medijima, video da je sve prošlo super. Zadovoljna elita, nasmejana žrtva, govornici znojavi, misija ispunjena, ukoliko je cilj bio da se bunt udavi u još jedno tribini punu velikih reči, koje ništa neće promeniti.
Mnogo efektniji bio je odlazak Zorana Kesića na mesto okršaja i pokušaj razgovora sa Bradicom i Lađevićem.
Bili su tako dobri da Kesićevu posetu objave na svom portalu, tako da su Kesić i Srpski telegraf uradili mnogo više od nas u amfiteatru, na javnoj percepciji slučaja Cvijić, kome zamalo da se pridruži i slučaj Kesić, da Kesa nije u pravom trenutku shvatio da je bolje udaljiti se.
Pogledajte snimak, za potpun ugođaj.
Prigodna priredba u čast isprebijanog vodi u normalizaciju fizičkog napada na novinare. Setite se šta je bilo kad su u Kruševcu iznabadali Borka Stefanovića, 2018.
Svaki put mora da bude tako.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
