Kornet od maline za gospodina Adolfa

Reč je, naime, o „loženju“ onih koji su nešto umislili da je to zaista tako.

Posebno težak slučaj je gospodin Adolf, koji je umislio da je vođa „Srpskog sveta“ i veliki vojskovođa. Stanje mu se godinama pogoršava, iluzije su sve izraženije, a terapije ne daju rezultate.

Zato se u novoj godini počinje sa „loženjem“.

Ustanova „Sveti Sava“ pretvorena je u „kasarnu Rastko Nemanjić“, a medicinsko osoblje prerušilo se u vojnike.

Gospodina Adolfa izvode iz saniteta i dovode ga pred prerušene medicinare.

On ništa ne sumnja, čak drži i kratak govor. Posle govora obraća se svom imaginarnom prijatelju Misirliću: „Misirliću, od sad ovakve čizme za svu vojsku, svih osamsto hiljada vojnika da ima ovakve čizme.“

Zatim naglas halucinira o nemačkim okupacionim snagama od hiljadu vojnika, koje će zauzeti Vranje. „Kolika je udaljenost gađanja?“, pita iznenada, a član medicinskog osoblja zadužen za iznenadna nebulozna pitanja nije se dao zbuniti: „Oko 400 kilometara.“ „Taman do Zagreba“, zadovoljno zaključuje gospodin Adolf.

Hit „loženja“ je „protivoklopni sistem“ „kornet“.

„Kornet od maline ili od jagode?“, interesuje se gospodin Adolf.

„Od čega god hoćete“, odgovara član medicinskog osoblja.

„Hoću kornet od maline, jagode, limuna, čokolade, vanile i pekmeza!“, veseli se gospodin Adolf.

„‘Kornet’ ima domet do osam kilometara, što je znatno više od ‘fegeta'“, lože gospodina Adolfa nadalje, ali on odjednom gubi interesovanje za kornete.

„Hajde da se igramo!“, dere se. „Teroristička grupa od dvesta ljudi upada u zemlju i hoće da me otme i odvede u Ameriku na suđenje, sa džakom na glavi!“

„Da li se ovaj događaj dešava u ruralnim ili urbanim uslovima?“, interesuje se dr Ristić, maskiran u potpukovnika.

„U ruralno-urbanim uslovima!“, odgovara gospodin Adolf, posle čega medicinsko osoblje jurca po dvorištu sanatorijuma, vičući bum bum i bang bang. Ubrzo stiže „depeša“ da je neprijatelj pobeđen.

„Je l’ sigurno pobeđen? Nemoj da se neko sakrio kod Petrovog salaša, pa tokom noći opkole i zarobe generala Malovića“, halucinira gospodin Adolf.

„Sigurno je pobeđen. Nema više nijednog živog teroriste“, uverava ga dr Ristić.

„Sad imamo 25.000 zolja“, urla gospodin Adolf dok mu ponovo navlače ludačku košulju. „Šta će biti kad budemo imali 800.000 zolja, a?! Svakom vojniku po jedna zolja, pa pravac Tirana, Sarajevo i Zagreb u istom danu!“

Vreme je za redovnu terapiju. „Loženje“ svakako ima uspeha, pacijent je „naložen“ maksimalno. Psihijatri predvođeni dr Ristićem polaze u Institut da rezultate „loženja“ uporede sa drugim terapijama, u nadi da će gospodina Adolf dovesti u stanje u kom bi samostalno mogao da ode do pekare.