Ksenofobični pregled

Ne brinite, neću govoriti o Rusima, izbeglim od Putinovog režima, jer svojim tekstovima već počinjem da im škodim više nego što im pomažem.

Govoriću o drugim strancima, jer „stranac nije mio, ma koje vere, boje i pasoša bio“, pravilo je koje važi kod nas, mada ne i kada se računaju stranci sa zapadnim pasošima.

Iz nekog neobičnog razloga Srbin voli da se pohvali američkim zetom ili francuskom snajkom.

Dobro, nemojmo se praviti da ne znamo koji su razlozi za to: Amer sigurno ima bogatog teču, kada matori rikne, zet dobija barem osam posto naftnih polja u Teksasu, a samim tim i ćera, tačnije ja; ili još banalnije – he he, moj mali ga zavuko Francuskinji, he he, eto im sad Francuzi veliki ljubavnici, zna se ko najbolje je.e na planeti.

Eto im ga i Napoleonu, zbog kog nam propade ustanak protiv Turaka.

Šalim se, Srbi naravno uglavnom ne znaju kakve veze imaju Napoleon i Prvi srpski ustanak, ali kada Srbin smuva Francuskinju, ili, dobro ’ajde Šveđanku, Nemicu, Italijanku, koju god, samo da ima pasoš Šengen zone, to se usvaja kao mala diplomatska pobeda, pa čak i ako snajka mora neko vreme da živi kod nas.

Neka živi, neka upozna gibanicu, rakiju, proju i praseće pečenje, pasoš je bitan, pasoš koji će naslediti unučići i spasiti se iz Srbije.
A sad o strancima koji nisu dobrodošli. Dobro, Rusi, to smo već utvrdili. I migranti, o tome sam više puta pisao.

Dolaze, međutim, i neki neobični stranci koji nam „kradu poslove“.

Na primer, gospoda iz Azije voze gradske autobuse.

Uživanje u vožnji dvadeset šesticom pre neki dan pokvarila mi je gospođa koja je uporno pokušavala da uspostavi komunikaciju sa šoferom, a onda se razjarila.

„Gospode bože, kakav je ovo šofer!? Ne zna koja je sledeća stanica, ne ume da mi kaže koliko je sati, propušta pešake i svakog koji skreće levo, pa ovo nema nigde!“, negodovala je pored vozačeve kabine, a on se sve vreme smejao i klimao glavom.

„Budi srećna što ne priča mobilnim dok vozi i što se ne bije s taksistima, kao naši!“, neko je doviknuo.

„Ko je to rekao, ko je to rekao“, bila je spremna gospođa za obračun, ali onda je naišla moja stanica, vozač je otvorio vrata i ja sam izašao.

Klanu dostavljača hrane, čitao sam tako u novinama, jer se hranim isključivo u pekari i katkad iz kontejnera, naročito smetaju nove kolege, iz Azije i Afrike.

Kaže jedan naš: „Živi njih dvadeset u garsonjeri, rade za 450 evra mesečno, pa kako onda ja da finansiram ljubavnicu i vikendicu na Kosmaju, osim ako ponekad ne dostavljam i nešto drugo osim klope, he he.“

Iduće sedmice: građevinci iz Bangladeša, da ili ne.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.