Kultura sećanja i nekultura zaborava

Kultura sećanja, to vam je kada jedan narod žešće strada u etapama tokom čitavog veka, pa je kulturno sećati se tih bezbrojnih žrtava. Setimo se šta nam je Prvi svetski rat napravio, pa onda Drugi svetski rat, pa komunisti posle rata, pa onda građanski rat u bivšoj SFRJ, pa NATO bombardovanje – toliko toga ima da smo proteklih decenija bili svedoci (namerne) demencije u kulturi sećanja tako što se broj srpskih žrtava pumpao. Kao da 2300 streljanih u Kragujevcu nije dovoljno, cifra je otišla na čak sedam hiljada. Tek zahvaljujući otvaranju pedantne arhive nacističkih monstruma uspeli smo da saznamo koliko je ljudi streljano prilikom Bemeove odmazde „sto za jednog“.

Na sličan način, decenijama se frljamo brojem stradalih u Jasenovcu. Cifre idu od stotinak žrtava, prema ustaškim izvorima, do preko milion, kad se računa odavde. Iako je u Jasenovcu bilo Jevreja, Roma i hrvatskih antifašista, mi smo sve njih proglasili srpskim žrtvama. Banjica..

Oko sedamdeset hiljada streljanih rodoljuba (partizana i četnika). Za staro sajmište, poslednju stanicu jevrejskih žena i dece, koje nikada nije pretvoreno ni u šta nalik spomen parku, ali planira se, planira se, postarali su se opet nacistički arhivatori…. U Topovskim šupama na autokomandi pobijeni su svi jevrejski muškarci pre nego što su žene i deca odvedeni na sajmište, pa opet, za šupe retko ko zna, osim dve suprotstavljene grupe Jevreja, koji se bore za to da na tom mestu bude / ne bude izgrađen tržni centar.

U poslednjim ratovima srpske žrtve se broje od zasede do zasede, od streljanja do streljanja, od logora do logora, a to je zbog nekulture zaborava. Moramo ih napabirčiti što više, kako bi oni koje je Mladićeva vojska poklala, granatirala i streljala, kudikamo izgubili na broju.

Problem sa „kulturom sećanja“ je to što je ogromno stradanje srpskog naroda u Prvom svetskom ratu još od završetka tog rata, a kasnije pogotovu, zloupotrebljeno kako bi se narod-pobednik od strane nacionalističkih elita pretvorio u žrtvu, što je bila marketinška priprema za raspad zemlje u kojoj će svi Srbi živeti u jednoj državi, jer su žrtve, to jest da ponovo ne bi postali žrtve. Plan prop’o.

Nekultura zaborava je nešto što sam smislio na naplatnoj rampi. Čestit narod će oplakivati svoje mrtve, ali će još više oplakivati one koje su pripadnici našeg naroda pobili i proterali. Toga kod nas nema. Nije se desilo. Nikad. Ni u jednom ratu. Samo mi smo žrtve. Ako se nešto i desilo, drugi su krivi. Treba da im oprostimo što smo ih ubijali, ali mi ne praštamo tek tako.