Kultura zaboravljanja

U obrazloženju se navodi da „na ovaj način želimo da se svake godine setimo svih nastradalih u masovnim ubistvima u Srbiji i pošaljemo poruku javnosti i državi da ovako tragični događaji ne smeju da se ponove“.

Peticiju je za kratko vreme potpisao preko dvadeset hiljada građana.

Šta kažete, malo je? Gde su ostalih šest i više miliona? Da li su oni svesni šta se desilo trećeg i četvrtog maja, 2023?

Naravno, svesni su, ali su odlučili da zaborave, jer se OOŠ „Vladislav Ribnika“, Mala Dubona i Oraškje nisu desili njima.

Moram nešto da vam priznam.

Ovu peticiju nije potpisalo dvadeset hiljada, nego jedva četiri hiljade građana, ali me bilo od toga sramota, pa sam slagao.

Neko će reći Fejsbukov algoritam je takav, na ovoj mreži se više ne vidi ništa što objavite.

Tako je, ali postoje i druge mreže, na kojima je ova peticija vidljivija, pa je opet broj potpisnika sramotan u odnosu na povod za peticiju. Neko će reći da internet peticije nemaju pravnu snagu.

Nemaju, tako je, ali ako su potpisane u dovoljno velikom broju ovakve peticije vrše javni pritisak.

One predstavljaju specifičan oblik protesta i peticija, ukoliko postane masovna, postaje i sredstvo ubeđivanja.

Šta velite, građani su odlučili da što pre zaborave na masovna ubistva i samo ih smaramo tako što ih na njih podsećamo?

Desilo se, mora jednom i to da se desi, pošto nema šta nam se već nije desilo – i šta sad?

Moramo toga da se sećamo?

Umesto da se spremamo za more u predsezoni, početkom maja, ono treba da nam presedne zbog Ribnikara, Dubone i Malog Orašja?

Ovo već liči na prosečnog građanina Srbije.

Taj voli da zaboravlja. Specifična je to kultura, kultura zaboravljanja.

Nešto ti se desi i ti zaboraviš. I valjda se neće ponovo desiti.

A kad se opet desi, jer kultura zaboravljanja omogućava sigurno ponavljanje onoga što smo zaboravili, vi ćete i to opet zaboraviti i time omogućiti da se ponovo desi, ali ćete, makar, u periodima između dva masovna ubistva, ili dve pandemije, ili Vučića i Miloševića, odnosno bilo kakva dva zla koja su vas zadesila, điveti s odlukom da ih zaboravite, jer život je samo jedan i tako je lakše.

Razumljivo je to, jer, citiraću muzičke umetnike iz Ajove, Slipknot, „people = shit“.

Zato nema mesta čuđenju, niti nerviranju.

Vi, koji biste da se sećate zla koje nam se desilo u velikoj ste manjini u odnosu na ostale, jer da nije tako, dosta toga nam se ne bi ni desilo.

Za zaborav nije potrebno potpisivati peticije.

To što ste odlučili da nešto zaboravite, međutim, ne znači da se nije dogodilo.

Potiskivanje zla duboko u sebe, omogućiće mu da se u vama pritaji, poraste i na kraju vas pojede.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.