Foto: Miroslav DragojevićOtišli Dule i ja u oktobru 2002. na Zlatibor da mu renoviramo terasu na vikendici.
U „centru“, između autobuske stanice i jezera, nije radilo ništa. Letnja sezona odavno je prošla, a zimska nije bila ni na vidiku.
Desno, iznad jezera, nalazili su se prazan hotel Palisad i mračno dečje odmaralište, a levo su uzbrdo vijugala dva asfaltna puta, između opustelih vikendica.
Izbijali su na kružni put, koji je vodio desno, ka magistrali i Užicu i levo, ka Semegnjevu.
Iznad kružnog, vukao se zemljani put, ka praznim vikendicama, u naselju „Karaula“. I to je bilo sve.
Na putu do planine Dule mi je prepričao stotinu strašnih priča, koje su mu ispričali lokalni seljaci, zaklinjući se u pretke da je sve živa istina.
Ukleti zaseoci, ukleti mlinovi, uklete pećine, ukleti potoci, uklete visoravni, uklete kolibe, vanzemaljski brodovi.
Kad spavaš na Zlatiboru, sanjaćeš najluđe snove u životu.
Vrlo je moguće da ćeš videti duha kraj kreveta ili utvaru na putu, naročito u doba kada na planini nema ljudi.
Tek što smo stigli, zamoli me Dule da mu iz ostave donesem kofu i četke.
A kuhinja i ostava – s druge strane kuće.
Moraš napolje, pa okolo, do kuhinje, pored koje je ostava.
A prekidač za svetlo je tu negde.
Okej.
Otvorim vrata.
Zakoračim napolje.
Idukurac.
Krešti drveće, pod naletima jesenjeg vetra.
Mrak ispred mene, mrak svuda.
Ajde, šta si se usro, hrabrim se, dvadeset sedam godina ti je, treba samo da odeš do kuhinje.
U stvari, do ostave. Po kofu. I četke.
Milim uza zid, po mrklom mraku, a šuma se dernja na mene.
Izvini, šumo, jecam u sebi, ja samo krenuo po kofu i četke.
Smandrljavam se do kuhinje i bespomoćno zurim u mrak, dole, ka kružnom putu, u nadi da ću ugledati bilo šta ljudsko, neko svetlo, neka kola.
Ništa.
Brojim do deset, okrećem se, otključam, uletim u kuhinju, jedi, Dule, govna, rekao si da je svetlo odmah tu, pored vrata i posle nekoliko strašnih sekundi… – eto svetla.
Nisam ga gasio, niti zaključavao za sobom.
Otrčao sam gore, sa kofom i četkama.
Na sprat, u sobu, odneo sam mali crno-beli televizor, pomoću kog sam se uspavao, uz predizborni duel Labusa i Koštunice.
Naredna dva dana i dve noći nisam ga gasio.
Prekjuče je stigla vest da je na Zlatiboru prodat luksuzni penthaus, na krovu jedne od milion nakaradnih zgradurina koje se prostiru dokle vam pogled seže, za 4.800 evra po kvadratu.
Kažu, iz ove nekretnine, koja ima đakuzi za deset osoba, mogu se videti sve lepote Zlatibora.
Kakve to lepote?
Drugi soliteri?
Tuđa kupatila?
Uplakana deca u apartmanima?
Kada dolazite iz pravca Niša u Beograd, s desne strane prostire se Kaluđerica, na koju danas liči uštrojeni Zlatibor, kojim vladaju utvare, ali u obliku živih ljudi.
Da li je i u Kaluđerici nekada vetar noću plašio ljude? Da li će i tamo nekada kvadrat biti 4.800 evra?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
