Letnja kišica

U Srbiji, međutim, letnja kiša pada ovako: sunce danima zrači UV indeksom višim od postojeće skale, temperatura na Trgu Republike ide preko šezdeset stepeni, počinje da duva vetar, koji vam najpre đubre sa daljih i bližih deoponija nanosi u oči, a zatim ruši sve pred sobom, lomeći drveće, crepove i kidajući strujne kablove.

Kad se vetar malo primiri, počinje električno pražnjenje u vidu jednog groma svake sekunde, a istovremeno i kiša.

Kakvog god kiša bila intenziteta, napraviće poplavu gde god da pada.

Kako to?

Pa tako što je postojeća kanalizacija svuda odavno začepljena, pa će čak i kišica da napravi potok, potok rečicu, a rečica jezerce.

Pljusak će, međutim, napraviti poplave epskih razmera. Tako je bilo prošle godine, prošle nedelje, a nema razloga da ne bude opet.

Svaki put, doduše, „kišne“ poplave donesu nova iznenađenja. Automobili koje je kišnica, pomešana sa kanalizacionom vodom i beogradskom štrokom, nanela auto-putem do Hitne pomoći, zaista su bili nešto novo.

Evakuacija iz ugostiteljskih objekata na Autokomandi, sa sve vriscima i urlicima, takođe je novitet.

Kiša se nekako završi, međutim, poplave ostaju, sve dok se vodurina ne ulije u neku od beogradskih/srpskih reka.

Onda sunce hitro ponovo sine, dostižući rekordne temperature i probijajući UV skalu.

Dok u Evropi vetrić tokom leta neprekidno pirka, što omogućava pravljenje (u Srbiji davno zaboravljene) promaje, kod nas je tokom leta svaki vetar kataklizmičnih razmera. Zašto je ovo ovako? Kako je moguće da su samo u Srbiji uočljiva ovako ekstremna dešavanja, a drugde ne?

Odgovor nije ni u globalnom zagrevanju, ni u klimatskim promenama, već u metafizici. Srbija je, jednostavno, pakao na zemlji. LJudi koji tu žive, društvo koje su zajednički stvorili, uticali su na zemlju, vodu, vazduh i vreme, pa tako i na letnje kiše. U nenormalnom društvu sve je nenormalno.

Kada je 2014. režim još bio u pelenama, svako će se setiti, desio nam se nikada pre viđen ciklon, koji je doneo olujne vetrove i nekoliko dana jakih kiša, posle kojih su usledile istorijske poplave.

Poplave više nisu istorija, one su srpska sadašnjost.

Meteorološki eksces iz 2014. desio se da bi nas upozorio na budućnost u kojoj će oluje, gromovi, orkanski vetrovi i poplave biti normalna pojava.

Tako je, bije nas maler. Istočnjaci bi rekli karma.

Gali bi rekli „srušilo nam se nebo na glavu“.

A mi ćemo reći – ćuti može i gore.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.