Ljudi koji ne lajkuju

Kao što znamo, Fejsbukov algoritam omogućava da vam objavu vidi do trista ljudi, bez obzira na to imate li dvadeset hiljada pratilaca ili dva. Od njih trista, objavu lajkuje najviše petnaest. Od tih petanest, sedmoro lajkuje sve što objavim.

Ukoliko ukucate „majmuna“ pa za njim „highlight“ ili „followers“, onda će vašu objavu na Fejsbuku videti nešto više ljudi.

Samim tim, nešto više njih će je i lajkovati. Najuža porodica, recimo, reaguje lajkom na sve što objavim, uz pomenuti „tag“. Ostatak rodbine se godinama pravi da ne postojim, to jest „goustuju“ me.

Prijatelji takođe. Ja njima lajkujem sve živo, a oni meni ništa. Ili skoro ništa.

Da li moji prijatelji uopšte dolaze na društvene mreže? Da li im se uopšte pojavljuju moje obajve? Da li su to uopšte moji prijatelji (mislim na prijatelje iz stvarnog, a ne iz virtuelnog života)?

Jeste, to su oni, vidim da im deca rastu i da idu na more sa psom i mačkom.

Ko zna, možda Fejsbuk i Instagram (LinkedIn više neću pominjati, gubljenje vremena) koriste samo da bi kačili, a ne da bi i pratili. To nije moj fazon.

Kad sam već na Fejsbuku i Instagramu, onda volim da skrolujem i svajpujem (setiti se kolumne „Doomscrolling“), a kad već skrolujem i svajpujem, onda i lajkujem.

Kapiram da je možda neuputno javno mi lajkovati objave, a moji prijatelji i deo rodbine dovoljno su mudri da se ni privatno, odnosno u inboksu, ne zanimaju bogzna kako za mene, jer služba, osim što gleda lajkove, čita poruke!

To je okej. Ne bih možda ni ja samome sebi lajkovao objave, da to nisam ja, to jest, da sam neko drugi.

Ovako, lajkujem.

Lajkujem sve živo. Kućne ljubimce, tetovaže, svinje, konje, nova kola, novu frizuru, mrtvog oca, živu majku, sve lajkujem, svakome, lično poznanstvo nije neophodno.

Ono gde lepo može da se vidi koliko je neko tvrd na lajku, jesu Instagram priče, ili, kako bismo mi rekli, storiji. Svima koje lično poznajem lajkujem sve priče, kad ih već „pričaju“ i kad ih već vidim.

Potreban je samo delić sekunde da popunim upražnjeno srce ispod nečjeg storija. Nekome je i to mnogo.

Posebno je uzbudljivo kad gledam ko mi gleda priče, a ne lajkuje ih. Da li svima tako ne lajkuju ili samo meni, jedno je od pitanja koje postavim sebi u tim trenucima.

Uhvatio sam, čak, sebe kako nekima od onih koji mi ne lajkuju storije, ne lajkujem storije, pa mi se srce cepa, jer bi ih rado lajkovao, ali ne volim da ispadam jadan.

Baš me briga, lajkovaću i ubuduće. A ako mi se više ne gledaju (tj. ne lajkuju) njihove priče na Instagramu i objave na Fejsbuku, hajdovaću ih. Da, ja hajdujem. Obilato.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.