Mali fudbal – masovni ubica

Basket mi je oduvek bio misterija, od vođenja lopte do šuta na koš. Trčanje ne doživljavam kao sport, već kao meditaciju, kao ni vožnju bicikla, mada sam i od toga odustao, pošto su mi stalno trnula jaja.

Fudbal je, međutim, najvažnija sporedna stvar na svetu, čak i danas, kada je beskrajno dosadan, zahvaljujući novoj generaciji igrača-robota, izdresiranih da trče što brže, šutnu loptu što preciznije i slepo slušaju trenera, lišeni karaktera, koji je mojoj generaciji, pored talenta, bio ključna osobina fudbalskog heroja.

Mali fudbal kod nas igra bukvalno svako dete. Igrao sam ga i ja, a pošto pojma nemam, bio sam bek, verovatno iz sažaljenja svojih ortaka, a ne golman, što je pozicija rezervisana za najgoreg debila ili potpunog ludaka.

Kraj moje fudbalske „karijere“ izgledao je ovako: na „poštarcu“ sam u proleće 2000, prilikom remplovanja sa Cveletom, popio lakat u levo rebro i naredne dve nedelje cvileo od bolova; pa sam, opet na „poštarcu“, dva meseca kasnije, umesto da je nekom dodam, krenuo s loptom napred, okliznuo se na šljunak, uganuo levi skočni zglob i otišao taksijem u urgentni, kad sam provalio da mi se stopalo okreće u svim pravcima.

Poslednji put bio je u „parkiću“, u leto, 2001. Imam 26 godina i tridesetak kila manje nego sad.

Igramo protiv, slagaću, OFK-inih kadeta, kojima nije moglo biti više od pesnaest godina. Krene jedan mali ćelavi komarac u prodor, naoštrim se da ga pokrljam, a on me tako šmekerski preševa, da mi je iskočilo levo koleno.

Sednem na klupicu, zaključim da ću se od ovog s….a dugo oporavljati i odćopam gajbi.

Više nikada nisam igrao mali fudbal.

Ostali su nastavili, naročito oni najbolji, pa im je i danas mali fudbal s ortacima događaj nedelje.

Život se takođe nastavio, a oni mali fudbal, uprkos onome u šta su se u međuvremenu pretvorili, doživljavaju isto kao na fizičkom, pre sto pedeset dve godine.

Prvi put sam za smrt na malom fudbalu čuo nekoliko godina po završetku moje „karijere“, kada je Ogi, godinu dana mlađi od mene, umro na terenu.

Divno ljudsko biće. J….i mali fudbal, nisam znao i da ubija. Pre nekoliko meseci ćaskam sa dva doktora i jedan me, sav zabrinut, pita: „Ne igraš valjda mali fudbal?“

„Ne.“ „Dobro je. Svaka dva dana eto ga jedan mrtav, s malog fudbala. Visoko rizičan je mali fudbal iza četrdesete.“

„Samo sportovi bez kontakta“, nadovezuje se drugi, „Odu na posao, popizde na šefa, pojedu burek, popiju pivo i onda s ortacima, fudbalica – ubica.“

„Ne može mali fudbal, kao da si drugi srednje. Neki se čak ni ne zagrevaju, toliko su mladi u glavi. To je do jaja opasno, kad si mator. Pa i kad nisi. Napiši tekst o tome, da ljudi obrate pažnju.“

(Posvećeno Nebojši Vučićeviću, legendi)