„Malo mi trnu noge“

„Sedi, imam fantastičan podvarak, a tetka nam je iz Šida poslala ćurku. Tek što sam je ispekla. Imamo i štrudle s makom i pomorandže i pitu s mesom“, obigravala je Vesnina keva oko mene i postavljala sto. Skinuo sam kaput, a iz džepa mi je ispao džoint koji mi je smotala Nada, za srećan put. Vesnina keva stala je kao ukopana.

„Je 1′ to…“, pokazala je prstom na buksnu.

„Jeste, gospođo“, odgovorio sam, zaključivši kako nema svrhe da vrdam.

„Pa to je protivzakonito“, rekla je, i dalje pogledom fiksirajući džoint.

„Mnoge stvari vezane za mene su protivzakonite, gospođo.“

Ona je zatim obrisala ruke i skinula kuhinjsku kecelju. Sela je preko puta mene i unela mi se u lice.

„Je l’ mogu da probam?“, rekla je i osvrnula se da proveri da zid iza nje nije čuo šta me je pitala.

„Naravno, gospođo.“

„Sad?“, obradovala se ona.

„Kad god hoćete, gospođo.“

Još nekoliko sekundi je kao hipnotisana gledala u džoint, pa me je onda pogledala dečjim pogledom.

„Jao, ja nikada nisam radila takve stvari.“

„Nikad nije kasno da se počne, gospođo“, rekao sam ja, stavio džoint u usta i pripalio ga. Ona me je gledala kao da izvodim najveće svetsko čudo. Nada mi je za Vesninu kevu rekla da će umreti za tri godine, od komplikacija nakon operacije žuči.

Razmenili smo nekoliko dimova i ja sam ulovio Vesninu kevu kako se naginje nad stolom, kao da nešto osluškuje.

„Malo mi trnu noge“, rekla mi je u poverenju.

„To tako treba.“

,,I zuji mi u obrazima.“

„To je sasvim normalno.“

,,A je l’ će sve vreme ovako da mi zuji?“

„Neće.“

,,A šta će da mi bude?“

„Već vam je.“

„Šta? Stvarno? Ali… Jao, u pravu si! Jao, jao“, obradovala se ona. „Pa… jao, kakve su ti oči, na koga imaš tako plave oči?“

„Na ćaleta.“

„Je l’ to onaj što vas je napustio?“

„Taj.“

„Pričala mi je Vesna, a Vesna je u stvari super dete. Eto, ni ona nema tatu…“

„Ja imam tatu.“

„…otišao je 1980. kao na privremeni rad u Francusku i da li mi veruješ da se više nikada nije javio?“

„Pičketina.“

„Vesna nikako ne može da ga preboli. Sve do petog razreda me je pitala kad će tata da dođe, je l’ zvao tata, ja se mislim, jebô te tata, znaš, jebô te tata, a mene jebô onaj ko me je naterao da dođem iz Šida u Beograd i sednem tog dana u taj smrdljivi tramvaj i upoznam tu pederčinu! Ko zna gde je sad.“

„Sad ćemo da saznamo!“, uzviknuo sam i kao oparen skočio sa stolice.

Vesnina keva je ostala za stolom i počela da se smeje kao luda na brašno. Tek što sam stigao do telefona, a on je pozvonio. Podigao sam slušalicu.

„Vesnin ćale je otišao na privremeni rad u Francusku, ali su ga na autobuskoj stanici u Marselju dva Alžirca opljačkala, izbola noževima i bacila u Sredozemno more“, rekla je Nada, „pa ti vidi da li ćeš joj to reći.

(Odlomak iz romana „Kandže“)