Mama i tata se vole

Naročito joj je išlo na živce kada šerpa zagori.

„Koliko puta sam rekla – pola čaše vode u šerpu kad podgrevaš ručak“, dreknula bi, a onda bi mlatila ćaleta, dok ne izgubi svest, a i meni bi uvek opalila šamar, uz reči: „Da ne postaneš govance, kao tvoj otac.“

Ćale je rodio Bracu, a plavokosi i plavooki Braca nije ličio ni na kevu ni na ćaleta.

Keva bi, posle pola flaše vinjaka, a nekad i ranije, počinjala: „Ko ti je napravio ovo malo kopile!“ „Kurvetina si ti, na čelu ti piše!“ Opet bi radila drška od pištolja, a po Bracinom dupetu kaiš sa kevine kožne tašne, nekad i po stotinu udaraca.

Prolazio bih sa jedva desetak šamara, jer sam puno plakao, pa mi je keva govorila: „Jednom ću te baciti sa terase, pa plači trotoaru.“

Kad sam pišao u gaće na časovima, školski psiholog me je pitao da li je kod kuće sve u redu, a ja sam rekao da jeste.

Insistirao je da slobodno kažem ako se dešava nešto ružno.

„Ne, mama i tata se vole, svi se volimo. Jednostavno, nisam normalan.“

Maricu sam upoznao na dočeku 1997, na Trgu republike.

Napio sam se od nekoliko piva i povraćao u žardinjeru.

Usput sam se i upišao, što Marici, koja mi je odjednom prišla s leđa, držala mi čelo i hvatala za dupe, nije smetalo.

„Mali bata se upiškio, joj, kako je to slatko. Srećna ti Nova godina.“

Nikada nisam osetio takvu nežnost.

Živela je sa cimerkom na Karaburmi i ja sam se odmah tamo preselio.

Obe su išle u Višu školu MUP.

Sve je bilo kao u bajci, osim što mi je Marica jednom lupila šamar, kada je pala ispit iz informatike.

Ali, izvinila mi se posle tri dana.

Voleli smo se.

Ubrzo sam ostao u drugom stanju.

Marica me svega triput istukla za to vreme, ali sva tri puta zasluženo.

Jednom sam zaboravio da kupim jogurt, drugi put se nisam dovoljno radovao kad je Partizan dao gol, a treći put nešto oko sijalice, nije ni bitno, bio sam kriv.

Mile nije ličio ni na nju, ni na mene.

Bio je plavokos i plavook.

Marica me je optužila za prevaru, a nijednu ženu osim nje nikada nisam pogledao.

Pesničila bi me već posle tri čašice vinjaka.

Imala je tešku ruku.

„Samo probaj da laneš. Niko ti neće pomoći. Ja sam policija“, režala je, a meni nikada ne bi palo na pamet da prijavljujem majku mog deteta.

Uvek sam pazio kako podgrevam ručak, međutim, jednom je Mileta nešto boleo stomak, pa mi je šerpa zagorela.

Marica je počela da me bije, ja sam plakao, ali to ju je još više razjarilo.

„Dosta si ti meni upropaštavao život, kurvo.“

Izvadila je pištolj iz futrole i klepila me po glavi.

Jednom.

Drugi put.

Dalje se ne sećam.

Probudio sam se u lokvi krvi, kraj klozetske šolje. Mile, koji je imao masnicu ispod oka, prišao mi je i šapnuo: „Tata, budi tih. Mama drema posle ručka.“