Maradonin novi trofej

Ovaj divlji, neponovljivi supertalenat, antiheroj, heroj, polubog, štagod bio, protutnjao je kroz svoj ludi život brzo, kao kroz celu englesku odbranu 1986, a Kusturica je, osetivši da ima na raspolaganju živo ljudsko čudo, o Maradoni snimio svoj najbolji film. El Pibe je umro 25. novembra, 2020.

Plakao sam, slušao pesme, gledao golove, odgledao dokumentarac „Maradona u Sinaloi“ i pomirio se s tim da je ovaj svet za njega bio pretesan i, bez obzira na to što je nekoliko puta bežao grobaru s lopate, život mu je morao biti prekratak.

Vratio se među žive na prvenstvu u Kataru, prvom koje su Gaučosi igrali otkako je napustio svet živih. Najbolji svih vremena vratio se na tribine, nervozno je poskakivao u svakom argentinskom navijaču, a kada bi se stadionom zaorila „La mano de Dios“, ne samo što je bio tu, bio je iznad svega i svih, fudbalski svetac, pa dobro, ne baš svetac, ali polubožanstvo.

Na sve strane bili su razapeti veliki baneri sa njegovim nezaboravnim likom koji je ponovo pratio svoju reprezentaciju, na putu ka svetskom tronu, ovog put magično sveprisutan.

Osećao se nevidljivi Diego u argentinskom timu, na trenutke je Mesi, umesto na Mesija, više ličio na Maradonu, a dve utakmice koje su odigrali, četvrtfinale protiv Holandije i finale, protiv Francuske, bile su više od fudbala. Nešto bolje se od ovakvog prvenstva, od kojeg se nije ništa očekivalo (neke budale su, doduše, očekivale neke klošare u polufinalu), nije moglo dočekati.

Dva meča za nezaborav, oba u nogama Argentine, oba s pobedom Argentine i to na penale. Hrvate su, kao što sam ovde i predvideo, lagano ošurili. Dok su ovi kukali zbog penala, Argentinci su spremno izašli na bojno polje, protiv Francuske, realno najbolje selekcije na prvenstvu. Znamo, međutim, da ti, najbolji, uvek puknu. A Argentinci su pritom imali uz sebe ogromnog nevidljivog Maradonu.

Obukao sam dres i otišao kod Brke, gde se tradicionalno gleda fudbal još otkako smo bili u osnovnoj. Svi smo bili tu.

Niko nije navijao za Francuze. Nervirali smo se što je utakmica buđava, sve do deset minuta pre završetka, kada „petli“ naprasno stigoše „najopasniji rezultat u fudbalu“. Šta da vam pričam, kada vas ili boli uvo, ili ste gledali i sami.

Dreka, skakanje, vrištanje. Poslednji put kada je Argentina uzela trofej, 1986, vodili su protiv Nemačke 2:0, Švabe su izjednačile, a Buručaga je postigao pobedonosni gol.

Ovaj put je bilo luđe. Bravo Argentina. Mesi, care. Maradoni iskrene čestitke.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.