Marti Misterija, naš Indijana Džouns

Povod za ovaj, bez sumnje najnečitaniji tekst ove nedelje, jeste smrt tvorca Martija Misterije, Alfreda Kastelija, u 77. godini.

Iskreno, nemam pojma ko je i kakav je bio Kasteli, više o tome će sigurno znati ambasador izdavačke kuće Serđo Boneli u Srbiji, Marko Šelić.

Znam samo ono što sam pročitao u ovim novinama, uz vest o smrti.

Kuća magije Boneli donela je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka jugoslavenskoj deci i omladini čitavu četu strip-junaka, čije će avanture pratiti vernije nego avanture holivudskih zvezda.

Zagor, Mister No, Marti Misterija, Dilan Dog, Teks Viler, to je ekipa koju pripadnici generacije Iks i danas citiraju, vole i rado ih se sećaju, a ne mogu reći i da ih čitaju, pošto sam, evo, prvi ja, pogubio sve svoje stripove, a imao sam ih milion.

Bilo je to najnormalnije u ono doba. Nije bilo kolekcionara, Bonelijevi stripovi, u izdanjima „Zlatna serija“ i „Lunov magnus strip“, bili su svačiji.

Neko kupi, svi čitaju, poslednji ukrade i taj što je ukrao, verovatno i danas krade, ali ne stripove.

Mi, ostali, nismo puno marili za svoje primerke, korice su se odmah odvajale od ostatka, postali bi raskupusani do nečitljivosti, isflekani tragovima socijalističkih federativnih ručkova i večera i na koncu, izgubljeni.

Kada bih se izjašnjavao o tome ko su mi omiljeni strip-junaci iz ove kuće, kao mlađem osnovcu to mi je bio Zagor, nešto kasnije Mister No, a sredinom osnovne škole to je postao i ostao Marti Misterija, detektiv nemogućeg. Stvoren, očigledno po uzoru na Indijanu DŽounsa i u identično vreme, 1982, profesor Misterija, njegova lepa i ljubomorna pratilja Dijana, te verni zaštitnik i pomagač, neandertalac Java, podigli su na novi nivo istraživanje paranormalnih i naučnofantastičnih fenomena, kod jugo-klinaca.

Šta sve nisam naučio iz Martija Misterije, a pre svega da se zainteresujem za nauku, taman dovoljno da je kasnije ne studiram, a „Misterije sveta Artura Klarka“, koje sam do tad detaljno prostudirao, dobile su novi, još uzbudljiviji oblik baš zahvaljujući ovom stripu, čijim je autorima nikada nije nedostajalo inspiracije.

Dakle, definitivno Marti Misterija. Prvi put objavljen na srpskohrvatskom, 1983. Nešto kasnije došao je Dilan Dog, ali on mi se sviđao, priznajem, na silu, pod pritiskom okoline.

Marti Misterija je ostao moja prava stripovska mera, u tim pradavnim vremenima, ne računajući stripove iz sasvim drugog fazona, kao što su Alan Ford i Asteriks. Sve avanture Martija Misterije su, dakle, pročitane i uništene, kao što i valja sa sakralnim spisima, pa i dečijim.

Slava Alfredu Kasteliju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.