Maturanti koji ne štrajkuju

Dva čoveka sa šajkačama razgovarala su o kiši, suši i očekivanim prinosima za ovu godinu.

Ćale, njegova žena i Bilja sedeli su ćutke i čekali da se nešto desi. LJudi sa šajkačama su i dalje razgovarali, a daljinski upravljač je bio kod mene. Onda su počele vesti.

Na vestima je bilo reči o maturantima koji iz dana u dan protestuju ispred Ministarstva prosvete, koje je odlučilo da uvede polaganje maturskog ispita.

Ćale je ponovo započeo neprijatan razgovor.

– Je l’ tvoja škola štrajkuje?

– Ne.

– A zašto?

– Zato što su u njoj sve same pičke.

– Pa i ti si u njoj.

– Kako da štrajkujem, kad ne moram da budem na časovima.

– Kako to, ne moraš da budeš na časovima?

– Mogu da bežim koliko hoću, a nastavnici me neće upisivati.

– Bože, koliko to traje?

– Od početka ove školske godine.

Posle druge godine s kojom smo jedva izašli na kraj došla je treća, još gora. Bežali smo sa časova, ali nije bilo opraštanja. U roku od tri nedelje dobili smo ukore pred isključenje. Promenili su nam razrednog starešinu.

Bivša razredna je postala direktor jedne gimnazije i preko TV-ekrana je pretila svojim učenicima da će ih sve izbaciti iz škole ako se priključe štrajku maturanata.

Učenici su se priključili, a ona je počela da ih izbacuje. U roku od nekoliko dana izbacila je iz škole celu generaciju maturanata i po tome se proslavila u javnosti. Išlo joj je. Naš novi razredni predavao je osnove ekonomije, imao je bradu i bio je rešen da zavede red.

Na polugodištu smo dobili jedinice iz vladanja, a uslov da ih popravimo bio je da popravimo i uspeh u školi, koji je bio katastrofalan. Na kraju treće godine ja sam bio dobar 2,66, a iz vladanja sam imao dva.

Na početku četvrte godine nastavili smo po starom, ali su neopravdani izostali. Svi su se pravili kao da se ništa ne dešava, čak su nam poklanjali ocene. I to dobre.

Nikome nije bilo jasno zašto. Ipak, povlastice su važile samo za najgore probisvete, Bakija, Kostu, Tozu i mene.

Ostali su morali da se strogo pridržavaju školskih pravila. Neki su situaciju pripisivali značajnoj ulozi koju je Bakijev ćale, čuveni bankar, imao u savetu roditelja.

Nastavnicima je davao pare sa računa s kojih običan smrtnik već nekoliko godina nije mogao da ih podigne.

Nastavnici su nas slali da im fotokopiramo dokumenta za zaposlenje, da nosimo smrznuto meso njihovim kućama, da im kupujemo karte za vozove, autobuse i druga sredstva kojima se beži iz Beograda.

Prvo polugodište sam završio s vrlodobrim uspehom 4,42. Ako se još malo napnem, mogao bih četvrtu godinu srednje škole da završim s odličnim uspehom, što se poslednji put desilo 1991.

(Odlomak iz romana „Đavo je moj drug“, 2002.)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.