Matursko veče, 1994.

Gledao sam devojke, koje su četiri godine sedele u klupama i učile, kako opsednute mračnim silama igraju po stolovima, pored stolova i ispod stolova.

Sise su im ispadale iz haljina, a one su se tome slatko smejale. Protrčavale su između stolova, a mi smo ih hvatali za noge i dupeta. Nisu nam uzimale za zlo.

Kelneri su donosili i neku jadnu klopu, list salate, tanku tvrdu šniclu i mokar pomfrit. Te splačine niko nije ni okusio, već su one pod vibracijama divljeg plesa nekad mirnih i tihih devojaka ispadale iz tanjira na patos.

Popio sam još dva bensedina i još nekoliko čaša špricera koji je bio sve deblji i deblji, da bi se na kraju pretvorio u čisto vino. Ustao sam od stola i izašao iz sale.

U hodniku je stajalo mnogo njih. Bili su mirniji od onih u sali, ali maturanti koji su izlazili iz nje, već posle nepunog sata opijeni narodnjacima i flašom, prilazili su devojkama i momcima i štipali ih, uz smeh.

Otišao sam u WC i tamo zatekao Kostu kako piša u lavabo i dere se na sav glas.

„Aaaaaaaaa!“, urlao je.

Razmišljao sam šta bih ja mogao tu da radim, pošto mi se nije ni sralo ni pišalo.

„Aaaaaaaaa!“, urlao je i dalje Kosta, ali više nije pišao, već je gologuz, s jednom nogom na lavabou, stajao raširenih ruku i gledao u neonsko svetlo na plafonu.

Neki momci su ušli u WC i odmah izašli napolje. Kosta je zatim spustio nogu s lavaboa, zakopčao pantalone i započeo razgovor:

„Burazeru, da li si primetio… možda… one ribe… sve te ribe… igraju… sise im ispadaju… noge… sise… ispadaju… sve te ribe nisam za četiri godine ni… video… ni… čuo… ohhh…“

Bio je pijaniji od mene za barem četiri pića.

„Jesam.“

„Pa šta sad da radimo?“, pitao me je.

„S tim ribama?“

„Ma neee, šta da radimo… ovde, u klonji? Da razbijemo nešto?“

„Može.“

Kosta je nogom razvalio vrata od kabine, u kojoj je, kako se ispostavilo, sve to vreme sedeo neki nesrećnik.

https://www.danas.rs/kolumna/marko-vidojkovic/tema-za-izbegavanje/a

Pantalone su mu bile navučene, poklopac od šolje spušten. Hteo je da pobegne od maturske večeri.

Kosta je počeo uspaničeno da se dere „Aaaaaaa!“, a tip je nastavio da sedi na WC-šolji, samo su mu oči postale nešto veće.

Kosta je zalupio ta vrata i uleteo u sledeću kabinu. Ta je bila prazna i on je iz sve snage šutnuo WC-šolju, koja se od udarca polomila.

Pritrčao sam i ščepao vodokotlić. Cimnuo sam ga ka sebi, vodokotlić je pukao i pao mi pred noge.

Voda je kuljala po Kostinim i mojim pantalonama. U WC su zatim uletela tri nepoznata tipa. Kad su videli šta radimo, počeli su da urlaju i da lome sve pred sobom.

Šutirali su i lomili lavaboe, neonke, pločice i limene držače za toalet-papir. Jedan je čak skinuo pantalone i počeo da kenja nasred poda. Izašao sam iz WC-a, a Kosta je ostao unutra s njima.

(Odlomak iz romana „Đavo je moj drug“, 2002)