Mehur je pukao

On više ne postoji. Vi, članovi vaše porodice, vaši kućni ljubimci, vaša voda, vaš vazduh, sve vaše stvari, nalazite se na vetrometini, zajedno sa svima nama. Ako je za utehu, mehur nije pukao samo vama. Pukao je svima.

Kad kažem svima, onda mislim bukvalno svima, pa i njima – zbog kojih ste taj mehur stvorili i godinama ga održavali u naduvanosti, bez izgleda da će naduvan i ostati.

Kad kažem njima, mislim na vlast. Vlast, koja je stvorila pakao od zemlje kojom vlada i naterala građane da pomisle da je mehur najbolje rešenje.

I njima je pukao mehur. Svakome od njih.

Ne zna se šta sutra može da snađe – i njih i nas i vas. Ko će koga da ubije, ko će kome da zgazi dete, ko će čijeg nastavnika da premlati, ko će se u zagađenom vazduhu prvi, a ko poslednji udaviti, ko će od zagađene vode dobiti kancer, ili će mu, ipak, pre toga, stati čuka.

Nema nade ni za njih, ni za nas, ni za vas. Srbija je carstvo smrti, u kojoj je samo kraj crnog života izgledan.

Oni koji misle da im je život bajka, najčešće ne umeju da čitaju, pa tako bajke nisu čitali, usled čega smatraju da su bajka besna kola, besna kuća, besna deca i brdo para.

Ne, sve to je takođe bio mehur.

Mrak, koji su zasejali, neizbežno će zamračiti i njihov, kao i vaš bivši mehur. Srbija je postigla civilizacijski paradoks.

Ona jedina u Evropi ne liči na evropsku zemlju, ona zapravo ne liči ni na jednu zemlju ikada, ona je endemska fabrika mržnje, agresije i straha, čiji su (namerni ili slučajni) tvorci postali sopstvene žrtve.

U Srbiji „Ribnikar“ više nije Vladislav, niti je osnovna škola, „Ribnikar“ je masakr. Dubona i Malo Orašje više nisu nazivi naseljenih mesta, već masovno ubistvo. Sve vreme ovog sveta je pred nama, pa će tako, korak po korak, sve što smo nekada znali, pre ili kasnije, izgubiti svoje prvobitno značenje i postati sinonim za zlo.

Nisam želeo da pišem ovakav tekst, hteo sam da se bavim navijačima Srbije na EURO 2024, ali svi znamo šta je juče pre podne, dok sam ga pisao, bila udarna vest, ko je nova mračna zvezda naše ponoćne stvarnosti i koliko godina ima njena žrtva.

Režimsko medijsko smeće, koje se naliva krvlju, do ovog trenutka ni slovo nije objavilo o saobraćajnoj nesreći u Vojvode Stepe.

Ali, sve se zna. Znamo mi, a znaju i oni. Sve se jasno vidi kroz njihove i vaše bivše mehure.

Ništa ne može da se sakrije.

Spas je u domenu čuda, ali kad se osvrnemo ka svojoj istoriji, videćemo da se čuda nama uglavnom ne dešavaju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.