Mrak

Jesen 1997. bila je naročito mračna. Pao sam treći put vožnju, upisao četvrtu godinu Pravnog, koji sam pohađao tako što bih se oko podneva peške odvukao do faksa, sa društvom sišao u „Bona fides“, gde smo blejali sve do mraka. Na predavanja i vežbe nismo išli.

Izašao bih iz mraka „Bona fidesa“ u mrak beogradskih ulica i otišao do SKC-a, da kupim sebi neki „bugarski“ disk. Koalicija „Zajedno“ se raspala, jedva sam izbegao policijske batine na protestu protiv otimačine Studija B, opozicija je bojkotovala predsedničke izbore, a samo godinu dana ranije, u isto to vreme, počeli su protesti koji su na tri meseca uklonili mrak iz Srbije.

U poznu jesen 1996. nisam razmišljao zašto je tmuran dan i kada pada mrak. Sve se sijalo od desetina hiljada građana koji su se na ulicama borili protiv izborne krađe. Protesti su se završili taman kad se i vreme prolepšalo, ali njihov aftermath bio je takav da je naredna jesen bila duplo mračnija.

Naša velika pobeda nije bacala svetlost daleko. Tačnije, bacala je, ali predaleko, čak u dvadeset prvi vek, gde ćemo se tih protesta sećati kao istorijskog i jedinstvenog događaja, toliko jedinstvenog da se više nikada ništa slično nije, a sada mogu da tvrdim i neće, ponoviti.

Te, 1997, dakle, bio je takav mrak da sam nekim danima po nekoliko sati urlao u jastuk od očaja i beznađa. U nekoliko navrata išao sam do crkve Svetog Marka, da palim sebi sveću za zdravlje, da se malo smirim, jer teret dvadestdvogodišnjeg života u tom periodu bio je toliki da sam mislio da ću svakog trenutka umreti.

Čim bih izašao iz crkve, dočekao bi me još mrkliji mrak nego kada sam u nju ušao, a bilo je glupo da se odmah u nju vratim, pa sam niz Generala Ždanova išao do SKC-a, gde bih ponovo kupovao „bugarske“ diskove, koje uglavnom nisam slušao, jer je, objektivno, svaki sedmi koji sam kupio bio muzički kvalitetan.

Prošla je nekako jesen 1997, a mrak se prelio u još goru, 1998. Kad se setim proleća 1998, ne sećam se sunca, nego mraka, iako verovatno nije bilo toliko mraka, nego kao i svake godine. Taj mrak tada, pre skoro trideset godina, bio je baš mračan i dobro je da je postojao, jer tminu koju živimo danas ne bismo imali s čime da poredimo.

Za utehu je što je i tada, posle nekoliko godina represije, siromaštva, sankcija, užasa, bombardovanja, hapšenja, mlaćenja i ubistava, mrak napokon prošao. Proći će i ovaj.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.