Naprednjak u DLZ

Jednom, 2017, to nam je i uspelo, kada smo ugostili Aleksandra Šapića, ali to se ne računa, pošto je on tad krio sa čije je strane.

Razlog za ovaj mazohizam je naša gotovo dečja znatiželja na šta bi takvo gostovanje ličilo.

Najčešće nam je na pamet padao Vladimir Đukanović, jer Kulačin i on imaju nekakav odnos na Tviteru, tačnije povremeno komuniciraju.

Imajući u vidu da Đukanović predstavlja najtvrđu struju SNS, intervju bi se od prve sekunde pretvorio u neprekidno urlanje i međusobno vređanje, što može biti komično, ali posle pet minuta bi postalo dosadno, a i naporno, do te mere da bismo verovatno sva trojica napustili emisiju.

Osim što će naprednjak govoriti uglas sa tobom, lupetati koještarije i uludo trošiti vreme, javna je tajna da im nije dozvoljeno da gostuju ni u mnogo benignijim emisijama od naše.

Bratislav Jugović je skrenuo pažnju na sebe kada je podržao borbu građana protiv Rio Tinta.

Nekoliko puta sam proveravao da li je zaista reč o naprednjaku, pa sam očekivao da ga izbace iz stranke, ali to ne da se nije desilo, već je Jugović počeo da gostuje na Novoj S i N1, gde se ponašao, pa, zapravo, normalno, o kritici „Ane iz Jarkova“ da ne govorim.

Naivni, u koje i sam spadam, čudili su se ovom čoveku, ali on je zapravo bio vesnik „novog normalnog“, koje se ovih dana (teškom mukom) uspostavlja u Srbiji, samim tim i prvi član SNS koga je bilo moguće zamisliti u DLZ.

Mi ga zvali, on na keca pristao.

I Kulačin i ja smo se dan pre snimanja čuli s Jugovićem, jer „novo normalno“ nikom od nas nije baš normalno, pa čisto da razmenimo poneku reč, da se uverimo možemo li zaista ljudski da vodimo dijalog.

Ne znam kakav je bio njihov razgovor, ali moj i njegov bio je euforičan.

Jedan naprednjak i jedan psovač predsednika komuniciraju.

Posle nekoliko minuta veselog urlikanja uglas, zaključili smo da će sve proći okej.

Plan za svakog naprednjačkog gosta, pa i ovog, jeste da damo gas do daske u prvom delu emisije, kako bismo sebi, gledaocima i gostu potvrdili da je DLZ i dalje DLZ.

Iako smo mu to najavili, prvi deo bio je takav da je Jugović nekoliko puta poskakivao u stolici i mlatio rukama iz pomrčine.

Gotovo je nestvarno delovalo da član Glavnog odbora SNS posle takve pljuvačine po državnom vrhu sedne između nas dvojice, ali on je seo i mi smo pričali, uz poneki udarac ispod pojasa, uz nešto klasičnog naprednjačkog spinovanja, ali, sve u svemu, bio je to veseo intervju, koji mi je lakše pao nego recimo onaj sa Borisom Tadićem.

Jugović je na kraju bio zadovoljan (ko zna šta je mislio da ćemo mu raditi), Nenad i ja takođe. Gledaoci će možda dobiti šizofreniju, ali kako drugačije kad „novo normalno“ ovoliko okasni.

Koga bismo još mogli?

Šormaza.

Ili Vesaru? Ili dr Stefanovića…