Foto: Miroslav Dragojević
Pre neki dan utvrdili smo da je Srbija nestala kao država, te da su desničari našli sebi novu maticu, Rusiju. Dok Miša Vacić za svuda zabranjeni RT daje svoj jedini intervju ove godine, najavljujući „denacifikaciju“ regiona, a psihopata Nestorović fura Z džemper po ulicama, dok babe vrište za njim kao za petim Bitlsom, moleći ga za recept protiv smrti, jasno je da su se ove dve grupe lepo našle i snašle.
Nepravedno bi bilo nazivati bivše velikosrbe prorusima, jer Rusa ima svakakvih, pa bi bilo najbolje označiti ih Putoncima ili Putinovcima, nikako Putincima, to je naseljeno mesto u Sremu, možda će se neko uvrediti. Dakle, nekada Srbija, a danas (lili)Putanija, potpuno ideološki čista ruska gubernija, na kojoj sto procenata Putonaca slepo podržava Putina, šta god on radio.
Utvrdili smo u istom tekstu, nepobitno, da ostalih baš i nema. U svojoj beznačajnosti, zamolili smo Putironce za milost, jer koji će vam da prljate ruke nama. Onda je neko zakmečao (na internetu) pa dobro, gde su svi ti ljudi, zašto ćute, zar je moguće da nema nikoga da digne glas.
Nije istina da ih nema, tu su, takođe na internetu i to ne u smislu, sad su na internetu, a za pola sata u podrumu pića na ćošku, negu su, brate, na internetu, a za pet minuta pešice u podzemnoj železnici, pa za dvadeset minuta u parku, ili na keju, ili na poslu, ili u pabu, svakako ne u Putoniji, nego negde gde je lepo i normalno.
Nisu se pretvorili, međutim, u Dance, Belgijance, Holanđane i Novozelanđane – prokletstvo moderne tehnologije ih je uklelo – oni su i dalje Srbi. Iako imate govnara koji se kunu u Vučića iz Gelzenkirhena ili slave Putina iz Linca, oni su manjina.
To je najsmrdljiviji oblik smrada, koji je pobegao na zapad da odatle putinuje i sere po Zapadu. Ima ih, ali kažem, manjina su. Preko petsto hiljada normalnih je u poslednjih deset godina reklo ovoj zemlji „Mrš u tri lepe, tačnije odo’ ja u tri nepe, a vi ostajte u tri lepe, tri lepe, da vam lepe!“
Kad vidim da se neko kaje jer je preko i da ga puca nostalgija, u dve rečenice ga podsetim zašto je otišao odavde. Onda kupi moju knjigu i slika je kraj lokalne rečice ili na mesnom trgu.
Većina se, međutim, ne kaje. Dobar deo njih je odustao od svoje nove matice, interneta, shvatili su da je loše po mentalno zdravlje biti fizički u lepom, a mentalno u ružnom, pa su boravak u novoj matici iseljenika sveli na „Kako je baba“, „Jel treba neka lova“ „Sestra opet trudna?“ i „Jebote kako je ovde dobro, kako niste do sad svi mrtvi?“
Pa, evo samo što nismo. Da li prirodno, od života u (lili)Putaniji, ili tako što će nas ukokati neko od Putonaca, kraj nam je za vratom, poneko će se još usrećiti i zbrisati i uskoro ovde neće biti ama baš nikoga normalnog. Al’, zato na netu…
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
